Матисова златна светлост Медитерана

Специјално за „Политику”
Местре – Оно о чему сањам је уметност равнотеже, чистоте, тишине, без узнемирујућих и забрињавајућих субјеката... умирујуће за ум, нешто слично удобној фотељи која опушта човека од физичког напора, писао је Анри Матис у својој књизи „Белешке сликара”. Зато лепота и радост живота извиру из његових дела на актуелној изложби „Матис и светлост Медитерана”, кустоскиње Елизабете Барисони, која се може погледати до 4. марта 2025. у Културном центру „Кандиани” у месту Местре, надомак Венеције.

Посетиоци могу овом приликом да виде 12 врхунских дела Анрија Матиса (1869–1954), француског сликара, графичарa, вајара и оснивача фовизма, уз око четрдесетак радова његових пријатеља, истомишљеника и савременика Андре Дерена, Алберта Маркеа, Морисa де Вламeнка, Раула Дифија, Пјера Бонара, али и других: Ежена Будена, Максимилијана Луса, Шарла Котеа, Жила Фландрина итд. Изложба вас захваљујући њима води на путовање кроз блиставе атмосфере Француске ривијера, Корзике и Северне Африке. Сви експонати: литографије, цртежи, скулптуре, колажи, представљени су у седам целина. Почиње се са темом „Модерност долази са мора”, а затим следи „Светлост Медитерана”, „Златно доба”, „Медитеран, јединствени рај”, „Арабеска и декорација”, „Луксуз, смиреност и сладострасност”.

Поставка се завршава одељком „Од боје до форме” у оквиру ког је заступљена Матисова последња стваралачка фаза, у којој доминирају колажи-графике. Међу њима статус иконичног рада има овде изложени „Икар” – преузет из уметникове књиге под насловом „Џез”, објављене 1947. године у 250 примерака, у којој је Матис објединио низ ових колажа у боји. „Икар” пружа руку да загрли плаво небо и додирне звезде, и пад и лет су могући, а он емитујући снагу, борбу, вољу показује жељу да превазиђе границе стварности.
Кустоскиња Барисони истражује и утицај овог великог француског сликара на савремену уметност кроз дела млађих аутора Рената Борсата, Саверија Барбара, Криса Офилија и Маринеле Сенаторе. А Емилио Греко и Ђузепе Романели представљени су скулптурама. Сви уметници различитим техникама реинтерпретирају Матисово наслеђе и разматрају однос између декорације, орнамента и стилизације из угла нашег, савременог доба.

Да додамо да је Матис напустио каријеру правника и са 22 године отишао у Париз да учи сликарство у атељеу Гистава Мороа, у чијој су се радионици окупила готово већина тадашњих сликара који су чинили покрет фовизам. Уз Матиса, били су ту као и на овој изложби Дерен, Вламeнк, Брак, Дифи и многи други. Следили су свој инстинкт идући ка чистом колориту, касније су следили и друге правце. Најзначајнија Матисова слика тог раздобља је композиција „Плес” која се данас налази у Ермитажу. Ликови овог уметника су насликани у интимном ентеријеру, са вазама и цветним аранжманима. Подстакнут путовањима у Мароко и егзотиком из Тангера сликар ствара „Одалиске”. У каснијим годинама због болести када није могао више да слика настају радови у техници декупаж.

А чиме Матис успева да одушеви посетиоце ове изложбе? Прво невероватним бојама и златном светлошћу, коју успева да наслика. Његове омиљене мотиве сусрећете готово одмах на почетку поставке, а његова слика „Отворени прозор” (Центар Помпиду, Париз) из 1919. показује све чари Медитерана, кроз прозор уметникове куће у Ници. Поглед кроз тај прозор је као слика у слици, а светлост даје дубину. После разарања у Првом светском рату Матис је овим делом симболично покушао да изрази осећај наде, а прозор је метафора за нову, другачију будућност.

Мало уље на платну из 1898. под називом „Маслина” (Центар Помпиду, Париз) ниједна фотографија не може верно, кад је реч о бојама, да дочара. Настало је после Матисовог обиласка Корзике за коју он каже: „У овој земљи све сија, све је боја и све је светло”. Међу изложеним радовима издвајају се чувене литографије из двадесетих година прошлог века и цртежи из 1947. године, заједно са моћним женским фигурама попут „Жуте Oдалиске” која је пристигла из Филаделфијског музеја, а насликана је 1937, као и „Младa девојкa” из Музеја лепих уметности у Нансију, из 1921. године.

„Цртеж је директна и најчистија транспозиција мојих емоција”, говорио је Матис. док је за жене које је сликао наводио. „Не приказујем жену, већ стварам слику.”

Кустоскиња Елизабета Барисони је са посебним осећајем дочарала дух времена у којем је Матис стварао, подсећајући у једном сегменту аудио-снимком на Гершвинову композицију „Рапсодија у плавом”, насталу у истом периоду, спајајући тако ликовност са музиком. Гершвин сједињује елементе џеза и класичне музике, досежући суштину Њујорка двадесетих. И Матис и Гершвин уносе револуционарну ноту у визуелни и музички израз, истичући суштину модерности.

Ремек-дела која се могу видети овде на италијанској ривијери, захваљујући општини Венеција пристигла су из њене Галерије Ca' Pesaro, а потом и из Центра Помпиду у Паризу, Филаделфијског музеја уметности, Народне галерије у Прагу, Музеја лепих уметности у Бордоу и Нансију и музеја у Милану. Венецијанске фондације су допринеле да ова поставка има бесплатан улаз, потребно је да се путем имејла региструјете и то аутоматски значи да сте добродошли. Несвакидашње за данашње време у којем је новац увек на првом месту.