ЧУВАРИ НЕДОСТИЖНОСТИ

Пре пет година министар Душан Михајловић потражио је грађанина Ратка Младића на кућној адреси, у београдском насељу Голф. Игром случаја, домаћин се није затекао у свом дому, па је министар полиције наредио својим снагама да генерала потраже у оближњем Кошутњаку. Можда тамо с пензионерима ређа домине.

Ово није анегдота, а могла би да буде. Није Дуле с Повлена једини који је тражио Младића па га није нашао. Од близу двадесет озбиљних потрага у последњих десет година, ниједна није довела гониоце ни близу одметника. Никада Младић није био на месту где су га опкољавали. Вероватно постоји света тајна тако дуге хајдучије. За Ратка Младића, пророк Драган Дабић беше само скрушени аматер.

И тако је створена легенда о недостижности која ће се, једнога дана, можда разбити на потпуно тривијалан начин. Разрешење драме ће свима отворити очи и тек после свега ће и одметништво и хајка и епилог бити потпуно логични и објашњиви.

Мит о Младићу је створен на Западу, а не у Србији. Њихови медији су га уздизали до небеса и бацали у кал, све у складу са сликом неодољивог луцифера који их најпре понизио а онда нестао.

За Србе жељне последњих остатака узалудног пркоса, генерал је симбол отпора бежањем од стварности. Од ње се удаљио давно, још док је био „свевишњи“, господар живота и смрти у босанском паклу.

Није био једини, али је остао једини с харизмом неухватљивог бегунца који годинама није удостојио радознали свет да се бар јави. Таква врста ћутања и необјашњивог нестанка само је увећавала генералову мрачну славу. Њему она ионако више није била потребна, осим као начин тврдоглавог одбијања да се суочи с било чим. У свету, Младић је постао савршено функционална полуга за притиске на Србију кад год се коме прохте. У Србији, извор сваке нелагоде и после толико обављеног посла. Разлог за сваковрсна, често и несувисла објашњења о томе где се уопште део тај човек.

И све то траје, као научена театарска игра без срећног краја, која већ свима постаје прилично досадна. И то, као и све што је предуго, једнога дана биће окончано сензационалном катарзом. Готово је, нема више! Ако не рачунамо Горана Хаџића, кога више нико не рачуна и на кога ће негде сигурно набасати.

Расим Љајић, рецимо, тврди да се у акцију трагања за Младићем кренуло сасвим озбиљно. Озбиљније него икад. Ова је изјава важна пре свега због лицитирања нивоом трагалачке одлучности. Министар је ваљда желео да каже како су потраге, пре наведене најаве, биле недовољно агилне. Или можда на нивоу лабаве импровизације која се из данашњег ракурса може ишчитавати као неозбиљност.

То би могло да значи како је власт у Србији своју одлучност дозирала у складу с притисцима: што се више наваљује „одозго“, има више назнака да су се трагачи мобилисали, макар упали и у производне погоне за воду „Вујић“. Занимљиво, ни тамо није било Ратка Младића, као ни у убогим пансионима за војне бескућнике у Делиградској улици, где су га налазили пре две године.

И сад се, после дугог одсуства појавила теза о томе „да смо сви ми таоци Ратка Младића!“ Због њега ће, наводно, бити инфлације, мањих пензија, велике кризе и постављене још масивније барикаде ка Европској унији.

Такво објашњење, којим се оправдава и релативна неозбиљност о којој је говорио Љајић, више не може да прође. Држава нема права да све нас проглашава таоцима због начина на који она обавља своје послове.

Ако је то оправдање пред било ким, онда је оно очајно лоше. Ако је то покушај да се код Младића изазове грижа савести, онда је таква идеја апсолутно застарела и одувек бесмислена. Бајка о таоцима и одбеглом власнику наших судбина није више утешна за одрасле Србе.

Реч је напросто о различитим вредносним позицијама: Младић је уверен да само своју судбину држи у рукама. Ма за шта био оптужен, он са својом слободом, или уверењем да је то што има слобода, може да чини шта хоће. Пре коначног епилога суђења, његови су злочини само хипотетички. А то би могло да се разуме и овако: ако смо ми сви заиста годинама нечији таоци, онда држава нема идеју како да нас ратосиља тог великог белаја.

Због тога је изјава Расима Љајића, посвећена озбиљности легитимне државе, можда најава некаквог „ослобађања талаца“. Ма шта то значило. Нема разлога да се без резерве верује како „надлежни органи нису лоцирали хашке оптуженике...!“ Испада да из самих врхова „цуре“ виталне информације о озбиљним плановима. Једино оне могу да сачувају бегунце. Један оперативац ВБА рекао ми је недавно да „то што Младића нигде нема, значи да довољан број људи зна где је он!“ И додао: „А ти размисли шта то значи!“

После свега, а ни пре, нисам се осећао као талац Ратка Младића. Него само оних који још чувају његову недостижност.