Мудрац из Монтањоле

Специјално за „Политику”
Монтањола – Понекад сам у рају, понекад у паклу, али углавном на оба места истовремено, једна је од реченица у роману „Степски вук” Хермана Хесеа за који је добио Нобелову награду за књижевност 1946. године.

Овакво ментално стање сматра се готово нормалним и препознатљиво је, кажу психолози, код многих уметника, књижевника, научника, не изузимајући притом ни новинаре.

Немачки писац, натурализовани Швајцарац, последње 43 године свог живота провео је пишући новеле, песме, есеје и сликајући успут колоритне пејзаже у малом селу Монтањола, кантона Тићино поред Лугана.

Скроман али фино уређен музеј, посвећен аутору познатих дела као што су „Сидарта”, „Демијан” „Нарцис и Златоусти”, „Игра стаклених перли“ , „Roshalde”, „Уметност доколице” и друга, смештен је у љупкој двоспратној „Кући Камузи”. До те адресе, на стрмој и вијугавој узвишици далеко од центра, није брзо и лако доћи пешице, а још је теже, на радост такси возача, ухватити један од ретких аутобуса. Музеј је ушушкан унутар уских ниских, уредно окречених фасада, а нигде нема ни најмањег знака ни путоказа који води до прочеља капије ове „спомен куће”. На улазу „стражари” једно ко зна кад посађено дрво, а цео спољни музејски декор употпуњују три саксије са цвећем и пар штафелаја са Хесеовим акварелима. Његов портрет, препознатљивог израза, „неговане” усамљености стоји на зиду у равни са улазним вратима.

У приземљу, мањи део окупиран је продајном изложбом његових књига. У меким и тврдим повезима, штампане су на три језика, немачком, италијанском и енглеском. Одатле, уске дрвене степенице воде на први спрат до радне собе кроз узани ходник. Ефектно је осмишљен и овај везивни део пролаза где је још један његов портрет и омања табла под чијим стаклом лежи аутентични лист хартије, део сачуваних бележака, писаних руком за роман „Степски вук”.

У највећој просторији ове куће, доминира класичан писаћи сто са машином за куцање чувене марке „Smith Premier no 4”. Свуда около, уз зидове стоје полице са његовим књигама и препискама, орман са понеком личном ствари, по зидовима висе мали, уоквирени акварели, а ту је и гомила фотографских записа његових бројних сусрета с драгим пријатељима или уваженим гостима и познатим личностима. Приметно је одсуство било каквог знака да Хесе није био самац. А имао је, током живота, три законите супруге и три сина са првом , питајући се понекад „да ли је уметник као он уопште способан за брак”. О том проблему који га је мучио годинама проговориће касније његов литерарни двојник у књизи „Roshalde”.

У најранијем детињству Хесе је сањао да буде песник, не би ли избегао тврду верску традицију својих родитеља који су га „видели” као будућег свештеника или научника. Временом је све мање писао песме, а више се окретао литератури. У почетку је био под утицајем немачког романтичног лиричара Фридриха Хелдерина, да би касније следио Ничеа, Достојевског, Фројда и Алорда Беклина, швајцарског сликара ћудљивих пејзажа и злокобне алегорије.

Први роман насловио је „Петер Каменцинд” (1904) са темом побуне деце против родитеља. Предах узима за пут у Индију (где је рођена његова мајка) земљу која ће оставити снажан утисак на њега и по повратку сматраће је дефинитивно „својим духовним домом”.

Као осведочени индивидуалиста и пацифиста, Први светски рат јавно је окарактерисао као „крваву бесмислицу” што му је донело негативан имиџ у Немачкој

И поред тога романом „Демијан”, који се бави питањима „добра” и „зла”, о релативности свих ствари на свету, о сазревању и уласку у живот, као и подвојености личности, Хесе добија место у немачкој књижевност.

Када је објављена „Сидарта” та назовииндијска песма у прози која ће му донети репутацију „мудрог усамљеника из Монтањоле” у први мах је примљена са „збуњеним поштовањем“ публике, па чак и најближих пријатеља. Временом, укус читатеља се мењао да би коначно добила епитет „најпоетичније” Хесеове приповетке.

„Степски вук” угледао је светлост дана 1927. и та његова трагична и искрена исповест донеће аутору светску славу.

Један од Хесеових најбољих пријатеља, и сам нобеловац, прослављени Томас Ман за „Степског вука” је рекао да га је та књига „поново научила шта значи читање”.

Херман Хесе писао је пуних 65 година. „Игра стаклених перли”, по многим критикама сматра се његовим најзначајнијим остварењем.

Умро је дан после свог 85 рођендана 1962. у Монтањоли.