Mudrac iz Montanjole

Specijalno za „Politiku”
Montanjola – Ponekad sam u raju, ponekad u paklu, ali uglavnom na oba mesta istovremeno, jedna je od rečenica u romanu „Stepski vuk” Hermana Hesea za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1946. godine.

Ovakvo mentalno stanje smatra se gotovo normalnim i prepoznatljivo je, kažu psiholozi, kod mnogih umetnika, književnika, naučnika, ne izuzimajući pritom ni novinare.

Nemački pisac, naturalizovani Švajcarac, poslednje 43 godine svog života proveo je pišući novele, pesme, eseje i slikajući usput koloritne pejzaže u malom selu Montanjola, kantona Tićino pored Lugana.

Skroman ali fino uređen muzej, posvećen autoru poznatih dela kao što su „Sidarta”, „Demijan” „Narcis i Zlatousti”, „Igra staklenih perli“ , „Roshalde”, „Umetnost dokolice” i druga, smešten je u ljupkoj dvospratnoj „Kući Kamuzi”. Do te adrese, na strmoj i vijugavoj uzvišici daleko od centra, nije brzo i lako doći pešice, a još je teže, na radost taksi vozača, uhvatiti jedan od retkih autobusa. Muzej je ušuškan unutar uskih niskih, uredno okrečenih fasada, a nigde nema ni najmanjeg znaka ni putokaza koji vodi do pročelja kapije ove „spomen kuće”. Na ulazu „stražari” jedno ko zna kad posađeno drvo, a ceo spoljni muzejski dekor upotpunjuju tri saksije sa cvećem i par štafelaja sa Heseovim akvarelima. Njegov portret, prepoznatljivog izraza, „negovane” usamljenosti stoji na zidu u ravni sa ulaznim vratima.

U prizemlju, manji deo okupiran je prodajnom izložbom njegovih knjiga. U mekim i tvrdim povezima, štampane su na tri jezika, nemačkom, italijanskom i engleskom. Odatle, uske drvene stepenice vode na prvi sprat do radne sobe kroz uzani hodnik. Efektno je osmišljen i ovaj vezivni deo prolaza gde je još jedan njegov portret i omanja tabla pod čijim staklom leži autentični list hartije, deo sačuvanih beležaka, pisanih rukom za roman „Stepski vuk”.

U najvećoj prostoriji ove kuće, dominira klasičan pisaći sto sa mašinom za kucanje čuvene marke „Smith Premier no 4”. Svuda okolo, uz zidove stoje police sa njegovim knjigama i prepiskama, orman sa ponekom ličnom stvari, po zidovima vise mali, uokvireni akvareli, a tu je i gomila fotografskih zapisa njegovih brojnih susreta s dragim prijateljima ili uvaženim gostima i poznatim ličnostima. Primetno je odsustvo bilo kakvog znaka da Hese nije bio samac. A imao je, tokom života, tri zakonite supruge i tri sina sa prvom , pitajući se ponekad „da li je umetnik kao on uopšte sposoban za brak”. O tom problemu koji ga je mučio godinama progovoriće kasnije njegov literarni dvojnik u knjizi „Roshalde”.

U najranijem detinjstvu Hese je sanjao da bude pesnik, ne bi li izbegao tvrdu versku tradiciju svojih roditelja koji su ga „videli” kao budućeg sveštenika ili naučnika. Vremenom je sve manje pisao pesme, a više se okretao literaturi. U početku je bio pod uticajem nemačkog romantičnog liričara Fridriha Helderina, da bi kasnije sledio Ničea, Dostojevskog, Frojda i Alorda Beklina, švajcarskog slikara ćudljivih pejzaža i zlokobne alegorije.

Prvi roman naslovio je „Peter Kamencind” (1904) sa temom pobune dece protiv roditelja. Predah uzima za put u Indiju (gde je rođena njegova majka) zemlju koja će ostaviti snažan utisak na njega i po povratku smatraće je definitivno „svojim duhovnim domom”.

Kao osvedočeni individualista i pacifista, Prvi svetski rat javno je okarakterisao kao „krvavu besmislicu” što mu je donelo negativan imidž u Nemačkoj

I pored toga romanom „Demijan”, koji se bavi pitanjima „dobra” i „zla”, o relativnosti svih stvari na svetu, o sazrevanju i ulasku u život, kao i podvojenosti ličnosti, Hese dobija mesto u nemačkoj književnost.

Kada je objavljena „Sidarta” ta nazoviindijska pesma u prozi koja će mu doneti reputaciju „mudrog usamljenika iz Montanjole” u prvi mah je primljena sa „zbunjenim poštovanjem“ publike, pa čak i najbližih prijatelja. Vremenom, ukus čitatelja se menjao da bi konačno dobila epitet „najpoetičnije” Heseove pripovetke.

„Stepski vuk” ugledao je svetlost dana 1927. i ta njegova tragična i iskrena ispovest doneće autoru svetsku slavu.

Jedan od Heseovih najboljih prijatelja, i sam nobelovac, proslavljeni Tomas Man za „Stepskog vuka” je rekao da ga je ta knjiga „ponovo naučila šta znači čitanje”.

Herman Hese pisao je punih 65 godina. „Igra staklenih perli”, po mnogim kritikama smatra se njegovim najznačajnijim ostvarenjem.

Umro je dan posle svog 85 rođendana 1962. u Montanjoli.