Храст у „Јевремовцу” памти и Обреновиће

Најстарије стабло у Ботаничкој башти „Јевремовац”, која је 2023. године обележила 150 година од оснивања, јесте храст лужњак. Процењује се да је стар више од век и по јер се ту налазио и пре него је башта основана на овом месту. Поред тога што је најстарије стабло, овај својеврсни див је и највеће дрво у башти. Пречник стабла му је један метар, а висок је више од 25 метара.

Стабло је витално, здраво и редовно се орезују гране које су старе и суве. Иначе, ова врста храста може да живи и до хиљаду година и у природи је распрострањен у Европи и Малој Азији, а гаји се у Северној Америци и Аустралији.

– За храстове се везује велики број народних веровања, предања и легенди. Словенска митологија сматра га светим дрветом, испод чије крошње су се, уместо у храму, одвијали ритуали. У току историје, храстови су се симболички повезивали са врховним боговима – Перуном, старословенским громовником, али и Тором, нордијским богом, као и старогрчким Зевсом. Српски народ је одувек изузетно поштовао храст. Стари примерци сматрани су за божанства и уживали култ. У области Заглавку (источна Србија) свако село има по неколико записа (сеновито дрво), и то су махом горостасни храстови са усеченим крстовима у њиховим деблима – проф. др Пеђа Јанаћковић са Билошког факултета Универзитета у Београду.

Нико не сме да посече такав храст, нити да користи, сече и пали опало суво грање с њега „…јер би се таквоме кућа угасила или би му бар рука усахла...” и то, углавном, важи за све српске крајеве. Под таквим храстовима, о летњим празницима (Спасовдан), одржаване су молитве и том приликом би у стабло био урезиван нов крст. Сваки запис се освети и причести, тј. обнови се крст и сипа уље с тамјаном у рупу проврћену сврдлом, а главни запис се још и кити, и под њим се сече колач. Под храстом су одржаване скупштине и доношене важне одлуке. Чувени таковски грм, под којим је 1815. године донесена одлука о устанку против Турака, јесте храст. У част храсту, код Срба мушкој деци се даје име Растко или Растислав.

– У време Божића бадњак се узима по правилу од храстовине. Храстове гранчице имају такође велику улогу у неким култовима. У јужној Србији обичај је да на Светога Игњата који се обележава 2. јануара домаћин уђе са храстовом гранчицом у кућу и честита укућанима празник, а затим том гранчицом чара ватру и после је забоде у греду и ту чува до Малог Божића (14. јануар), а онда је сагори – објашњава доц. др Милан Гавриловић са Билошког факултета Универзитета у Београду.

Ово листопадно дрво, чији је латински назив Quercus robur L., припада фамилији букви (Fagaceae). Може да нарасте до 50 метара, има широку и неправилну крошњу и кривудаве и коленасто савијене гране.

Млада кора је глатка, а на старим стаблима је дубоко испуцала. Листови су са лискама које су јајасте, а њихов обод је дубоко усечен тако да има од четири до осам пари заобљених режњева. Мушки цветови сакупљени су у дугачке ресолике цвасти, неугледни. Женски цветови су појединачни или у групама, на дугачкој дршци. Плод је орашица, познатија као жир, који је смештен у полулоптасту купулу. Жиреви су на дугачким дршкама. Цвета у јуну и јулу.

У природи, лужњак живи на влажном, дубоком и плодном земљишту, у низијама у долинама река. Шуме лужњака често бивају плављене, али то не утиче на живот овог издржљивог колоса. Може да расте чак и на заслањеном земљишту. Ипак, низијске шуме лужњака су данас изузетно угрожене због мелиоративних радова, промене водног режима и уништавања станишта. Од свих врста дрвећа које расте у Србији, после букве је најзаступљенији лужњак.

– Храстови, а међу њима и лужњак, одувек су били значајни у економском, културном и историјском смислу на овим просторима. Имају и свој контемплацијски значај, односно често заузимају централно место у верским обредима. Од храста лужњака употребљава се кора, семе и дрво у лековите и друге сврхе, о чему сведоче и етно-ботанички подаци. Кора се скида у пролеће, пре листања, са младих грана. Осушена кора прокува се у води и употребљава споља код мањих рана и повреда, инфекција и неких кожних болести; делује стежуће и као благ антисептик (садржи танине). Танини добијени из коре храстова коришћени су за штављење коже. Могу се припремати и купке. У новије време израђују се и козметички препарати (тоник, лосион) са екстрактима храстове коре. Чај добијен кувањем уситњене коре храста, тако што се прво прелије хладном водом, а затим загреје до кључања и кува 10 минута, употребљава се за испирање уста и грла, код оштећења и упале слузокоже органа за варење, као и средство за заустављање блажих пролива.

Храстов жир сакупљен у позну јесен користи се за исхрану стоке. Жиреви налазе примену и у традиционалној исхрани. Храстов жир се ољушти и добијено језгро се дуже кува у већој количини воде. Вода се неколико пута одлива да би се одстранила горчина. Скуван жир се ситно издроби и меша са хлебним тестом. Жиреви се могу користити и као замена за кафу. Такође, семено језгро жира се испржи и самеље и употребљава слично као и чај добијен кувањем спрашене коре храста.

Дрво лужњака је првокласно дрво. Сјајно је, средње тврдо, врло калорично при сагоревању. Лако се цепа, лако обрађује, али се тешко и споро суши. Употребљава се за грађу, железничке прагове, као рудничко дрво, за бродове – посебно за једрењаке. То је најбоље дрво за бурад за алкохолна пића, столарију, намештај, фурнир и паркет.