Ветеринар који лечи људе

Јабланица на Златибору – Кад у пространом селу амбуланта не ради и лекара нема, као што је случај у селу Јабланици на Златибору, онда болеснима у помоћ прискаче – ветеринар. Боље ико него нико, кажу овде, па хвале тог свог свестраног медицинара Драгишу Словића, званог Техер.

– Свуда наш Техер стигне и помогне колико може. Углавном стоци, понекад и људима. Вредан је, услужан. Село је стварно велико и раштркано, најпространије у Србији, и није лако свуда стићи, особито зими кад снегови завеју. Али он долази, и ноћу ако затреба – прича о Словићу Јабланичанин Мишо Милекић док му овај у дворишту пред кућом прегледа краву. „Никад не лажем, само помало одлажем”, одговара на те похвале, онако ерски, ветеринар, који се бави и писањем песама, организује локалне манифестације: јабланички сеоски вишебој и масован дочек српске Нове године код цркве брвнаре.

Техеру је 54. лето (има већ и унука), а школовао се за ветеринарског техничара још средином седамдесетих у Руми и Пожеги. Потом је 18 година радио у јабланичкој задрузи, био референт за пољопривреду, па руководилац задружне економије у Рибници. На тој економији, сећа се, годишње су узгајали два турнуса са по 300 јунади, имали стотинак волова, и до 800 оваца, прављена је првокласна пршута и најквалитетнији сир. Данас од тога није остало ништа, брдска села су заборављена.

– Последњу деценију радим као ветеринар, у испостави ужичке Ветеринарске станице за села Јабланица и Стубло – каже нам Драгиша коме су, објашњава, надимак Техер сељани наденули по његовом занимању техничар, па у брзини „прогутали слова”.

Кад живинче оболи и треба му помоћи, код тељења, осемењавања, кастрације и других захвата, кад треба дати савет сточару, ту је Драгиша. Нема штале и тора у Јабланици и Стублу у које он није зашао. Стиже углавном трактором, али по овим врлетима кад снег завеје ни трактор се не пробија. Онда иде пешице, некад и по 20 километара прегази. Сад му је мало лакше него некад: не због кондиције, него што се сточни фонд осуо, посла мање, домаћинства остарела.

– Дођем тако да радим свој посао око стоке, кад тамо људи се жале да су болесни или се неко повредио, питају ме могу ли да им помогнем. Шта ћу, колико знам и могу нађем се на услузи. И то за лакше интервенције: повређеном зауставим крварење, стерилишем рану, спремим да га пребаце до најближе здравствене установе. Болеснима дајем и инјекције, моле ме људи. Али лекове не дајем, није се играти с тим. Предложим им чајеве, какву маст или мелеме. Ту помоћ наравно не наплаћујем, а људи воле да поклоне вунене чарапе, флашу ракије, кажу ваља се – набраја наш саговорник.

Кад га питамо кога је теже лечити, животињу или човека, одговара: „Много теже животињу. Човек каже шта га боли, објасни, а код болесне животиње мора детаљнији преглед, слушалицама, топломером, испитивање рада бурага, црева и другог. Ипак, оба посла су хумана, важно је живом бићу помоћи у невољи”.

Бранко Пејовић