Младен слави два рођендана

Младен Тодић је до своје 32. године био здрав. А онда је 2011. сазнао да има такозвани склерозирајући холангитис са улцерозним колитисом. Тада му је речено да за његову „бољку” лек не постоји и да је једини спас трансплантација. Првих неколико година, док је чекао интервенцију, био је сасвим добро. А онда, када се најмање надао, болест је узнапредовала.

– Нарочито се погоршала 2014. Тада су ми рекли да Србија има веома мали број донора, да се веома дуго чека на трансплантацију и да је време да ме ставе на листу. Свој улазак на листу за трансплантацију сам тада схватио као тачку на свој живот, на своју будућност, на могућност да добијем дете. Али како у животу обично бива, сасвим непланирано је моја супруга остала у другом стању. И онда су кренуле друге муке. У глави су ми била разна питања. Наредне две и по године сам живео по болницама, а живот ми је био проткан прегледима, анализама и контролама. Нисам гледао далеко у будућност, већ су ми приоритет биле ствари које су ми биле у блиској будућности. Прво је то било рођење моје ћеркице Нине, па онда да дочекам да Нини купимо шеталицу, па да прохода, па да дочекам њен први рођендан, а онда да се венчамо у цркви и да Нину крстимо. То смо и остварили 2015, на Нинин први рођендан – навео је Тодић.

Своју шансу за нови живот је добио из петог пута, јер су претходна четири – када је позиван и враћан кући, други пацијенти били у лошијем здравственом стању или су били компатибилнији са донором. То се десило 13. октобра 2016. године и од тада његова породица и он обележавају тај датум као други рођендан, јер то и јесте…

– Први пут кад ми је супруга дошла у посету након трансплантације сам схватио колико сам заиста био болестан. Ушла је у собу и рекла „Боже, Млађо, па ја сам заборавила колико си ти леп!”. Када се осврнем иза себе, сада након више од осам година након трансплантације, могу само рећи да је трансплантација једно чудо, по свему судећи и апсурд, јер почиње крајем, а завршава се почетком. Живот се окрене за 180 степени, буквално. У међувремену сам сазнао и ко су људи који су потписали сагласност за донирање органа када су мом животу рекли „да”, када су у тренутку свог највећег бола смогли снаге и спасили неколико живота поред мога. Њима бих само рекао да је Нина наставила да расте уз оца и да су тиме учинили да њихов најближи, њихов син јединац Јован на неки начин још увек живи, али и да га се неко осим њих још сећа. Јер не прође дан да не помислим на њега и његову дивну породицу… Они су моју тачку на живот претворили у зарез – објаснио је Младен.

Он данас ради, бави се спортом, помаже људима кроз Удружење „Заједно за нови живот”, чији је председник, што види уједно и као начин да се одужи донору и његовој породици.