Нова година у Београду

Стари Београђани су почетком 20. века Нову годину славили на начин условљен географским положајем свог града. Наиме, у Београду су се сусретали Исток и Запад, што је било најуочљивије у београдским кафанама. На једној страни су ницали хотели и ресторације по угледу на Европу. Отменији Београђани хрлили су да новогодишњу ноћ проведу у „Бристолу”, „Империјалу” или „Москви”, који су имућном делу становништва нудили француску или руску кухињу, артисте и мађионичаре. Деколтиране београдске даме испијале су шампањац по теразијским локалима и уживале у тада модерним играма, тек пристиглим из европских престоница, као и у лутрији или шаљивој пошти. Они који то нису могли забављали су се по биртијама на Дорћолу и Чубури, уживајући уз ћемане у „пустом турском”. Најпопуларније кафане биле су „Јефтиноћа” у Дубровачкој улици, „Радничка касина” у Поп Лукиној, као и народне кухиње које су се низале низ Цариградску џаду, садашњи Булевар краља Александра. Новинари и студенти славили су у кафани „Србија” у Македонској улици, код Гинића су се окупљали професори и официри. А сви они волели су Скадарлију, где су се окупљали и без повода.

Било да су славили у хотелу „Париз” поред „Касине” на Теразијама или у некој бурегџиници на Палилули, у новогодишњој ноћи сви су били уједињени у једном: имали су наду у боље дане, радовали се години која наступа и у њој очекивали срећу и успех.

Вероватно је свуда почињало онако како је описао Херберт Вивијан, дописник лондонског „Дејли експреса”: Пре јела се обично пије шљивовица или комовица, из малих чаша. Као предјело износе сир и кајмак, што је сасвим пријатно кад није зачињено црним луком. Црни лук, међутим, који се обично сервира пресан, представља напаст српске кујне. И све то зачињено песмом.

А на мом родном Булбулдеру домаћице су код својих кућа пекле крофне док је чељад ишчекивала ко ће у својој пронаћи парицу што срећу доноси.

Светлана Брновић Митић,
историчар уметности