Споменик војниковој мајци

У листу „Политика”, у рубрици „Приче из Великог рата”, читаоцима је 4. јануара пренета дирљива истина из књиге „Живе камене душе” – „Лепи цвет Ангелина, чуварка кућног прага и оџака”. Тај прилог потписује Бранко Пејовић. Сигуран сам да је догађаја сличних овом много у Србији, у којој је рат био време између два мира.

Прошлог лета, док сам обилазио гробове својих предака у селу Балосаве, моју пажњу привукла је група врло старих споменика од белог мермера. Направио сам неколико фотографија и техником сенчења реконструисао текст са тих обележја. Један од њих је споменик мајци хероини, која у ратној олуји балканских ратова, вођена мајчинским инстинктом, пође да тражи свога сина војника. На споменику пише:

„Овде стоје упокојене кости Марице, жене Јанка Стојановића, која поживе 50 година и умре у путу тражећи погинулог сина од Бугара 5. јула 1913. године.

Спомен подиже жени и свом погинулом сину војнику Јанко Стојановић.”

У близини су и споменици Јанку Стојановићу (1863–1915), Борисаву Стојановићу (војник, 1884–1915) и Миловану Стојановићу (војник 1890–1916).

Радивоје Раде Ј. Стојановић, вероватно син Јанков, у Великом рату, као ратни заробљеник, провео је три године у лагеру у Аустрији, Хајрихстринг, Чешкој, Немачкој, Ланцдорф и о томе је написао једну поему о патњи и мукама ратних заробљеника. Сећам се да сам као дете плакао док су у зимским ноћима стихове из песме говорили или читали рођаци солунских ратника. Укратко, песма је намењена српској омладини а почињала је речима: „Ој, другови, ратни соколови!/И војници, српски витезови!/Омладино, узданицо драга,/У борби вас послужила снага...”

Након завршетка рата Раде и други српски заробљеници пребачени су у Тулон па у Италију, Таранто и лађом у Дубровник. Све је детаљно опевао, а свеска је штампана 1928. године.

Поред ових, на истом гробљу су споменици још неколико ратника из периода 1912–1918. године.

Радован Дробњаковић,
Београд