Музеј геноцида у Приштини увреда за историју

„Политика” је 19. децембра објавила да се шиптарска власт спрема да установи музеј геноцида у Приштини. Министарство културе Србије оштро је реаговало, поред осталог, изјавом да је тај пројекат један од многих које је Приштина лансирала, „који су били увреда за историјску науку, моралне и цивилизацијске вредности, па чак и здрав разум”. Доста блага и толерантна квалификација овог злокобног, демонског пројекта, вероватно зачетог у канцеларијама америчко/натовских обавештајних служби. Подметање оптужби од западних влада и њихових обавештајних агенција за геноцид, ратне и друге злочине Србима бележи дугу традицију, бар за последњих тридесетак година. За почетак се може узети режирани инцидент „покољ муслимана у реду за хлеб”, у сарајевској Улици Васе Мискина, маја 1992, који је без доказа приписан српској војсци. Следили су убрзо други, недоказани, „злочини” Срба – пијаца Маркале у Сарајеву, концлогор (за Муслимане) Омарска, стратиште за Хрвате „Овчара” и други, мање оглашавани у западњачким антисрпским органима вести (штампа, радио, ТВ). И кад су ућутали топови у Босни, где је почела демонизација Срба трагичних деведесетих, громогласно су се појавили гласови тужилаца Срба, истих оних тужилаца који су их беспоштедно прогонили и конструисали оптужнице против њих.

После протеривања српског живља из Крајине, Далмације, Славоније, Босне и с Космета покренута је масовна кампања жигосања Срба на свим нивоима, државним и медијским, као починитеља свих ратних злодела над суседима, Хрватима, муслиманима и Шиптарима, од ратних злочина до геноцида. Тражиле су се строге казне за српске злочинце: санкције, отварање међународних судова, подизање споменика жртвама (Сребреница, Овчара). Енглези од Уједињених нација траже да се српски народ прогласи геноцидним за сва времена (захтев није прошао).

Муслимани успевају да ипак прогурају „дан Сребренице” као светски дан геноцида (српског), а осокољени Сребреницом Шиптари су се недавно занели пројектом Музеја геноцида (српског) у Приштини. Не треба бити стручњак за политику и историју да би се разумело одакле ветар дува: из Вашингтона, Лондона, Берлина, ратних савезника и покровитеља Хрвата, муслимана и Шиптара, који савесно и на сопствено задовољство извршавају све налоге претпостављених.

Изложено је мање-више општепознато. Непознато је зашто Србија, њена влада и надлежне институције, па и ми народ колективно, не дигнемо глас и не зајечимо као Јерихонска труба наш протест и гнев, завапимо свету да нам не ускраћује правду и заштиту, права која сваки народ треба да ужива. Зашто се годинама околиши око усташких злочина у НДХ (Јасеновац и др) и у савременој Хрватској, правној и духовној наследници НДХ (Бљесак, Олуја)? Зашто Народна скупштина два пута одбија да разматра закон о усташком, одистинском геноциду? Други пут је одбијен предлог закона који је поднела народна посланица Смиља Тишма, преживела логорашица из доба НДХ. Зашто се Музеј жртава геноцида у Београду не оглашава у јавном животу и не обавештава путем гласила вести, ТВ, штампе, кроз просветне канале? Где је споменик на геноцид почињен над српским народом широм Југославије? Имају га Хрвати (Овчара), Муслимани (Сребреница), где су се клањали и кајали неки српски високи угледници. Где су научници САНУ да устану у име историјске науке и бране српске националне интересе и историјске истине? Где су поворке хиљада студената и других грађана да, уместо парадирања улицама, дигну глас против вишегодишњег прогона и погрома Срба на Космету? Или поводом проглашења Срба геноцидним народом, од Енглеза, Немаца, Шиптара? Или рушења храмова, цркава и манастира на Космету, гробаља и споменика? Када су поворке забринутих или гневних грађана застале пред амбасадама држава које годинама, и то свакодневно, киње Србију на све могуће начине? Земља се брани војно на фронтовима, али за нас грађане мирнодопски фронт на улицама треба да служи за одбрану а не, нажалост често, за напад на Србију или њену владу.

Тика Јанковић,
Београд