Muzej genocida u Prištini uvreda za istoriju

„Politika” je 19. decembra objavila da se šiptarska vlast sprema da ustanovi muzej genocida u Prištini. Ministarstvo kulture Srbije oštro je reagovalo, pored ostalog, izjavom da je taj projekat jedan od mnogih koje je Priština lansirala, „koji su bili uvreda za istorijsku nauku, moralne i civilizacijske vrednosti, pa čak i zdrav razum”. Dosta blaga i tolerantna kvalifikacija ovog zlokobnog, demonskog projekta, verovatno začetog u kancelarijama američko/natovskih obaveštajnih službi. Podmetanje optužbi od zapadnih vlada i njihovih obaveštajnih agencija za genocid, ratne i druge zločine Srbima beleži dugu tradiciju, bar za poslednjih tridesetak godina. Za početak se može uzeti režirani incident „pokolj muslimana u redu za hleb”, u sarajevskoj Ulici Vase Miskina, maja 1992, koji je bez dokaza pripisan srpskoj vojsci. Sledili su ubrzo drugi, nedokazani, „zločini” Srba – pijaca Markale u Sarajevu, konclogor (za Muslimane) Omarska, stratište za Hrvate „Ovčara” i drugi, manje oglašavani u zapadnjačkim antisrpskim organima vesti (štampa, radio, TV). I kad su ućutali topovi u Bosni, gde je počela demonizacija Srba tragičnih devedesetih, gromoglasno su se pojavili glasovi tužilaca Srba, istih onih tužilaca koji su ih bespoštedno progonili i konstruisali optužnice protiv njih.

Posle proterivanja srpskog življa iz Krajine, Dalmacije, Slavonije, Bosne i s Kosmeta pokrenuta je masovna kampanja žigosanja Srba na svim nivoima, državnim i medijskim, kao počinitelja svih ratnih zlodela nad susedima, Hrvatima, muslimanima i Šiptarima, od ratnih zločina do genocida. Tražile su se stroge kazne za srpske zločince: sankcije, otvaranje međunarodnih sudova, podizanje spomenika žrtvama (Srebrenica, Ovčara). Englezi od Ujedinjenih nacija traže da se srpski narod proglasi genocidnim za sva vremena (zahtev nije prošao).

Muslimani uspevaju da ipak proguraju „dan Srebrenice” kao svetski dan genocida (srpskog), a osokoljeni Srebrenicom Šiptari su se nedavno zaneli projektom Muzeja genocida (srpskog) u Prištini. Ne treba biti stručnjak za politiku i istoriju da bi se razumelo odakle vetar duva: iz Vašingtona, Londona, Berlina, ratnih saveznika i pokrovitelja Hrvata, muslimana i Šiptara, koji savesno i na sopstveno zadovoljstvo izvršavaju sve naloge pretpostavljenih.

Izloženo je manje-više opštepoznato. Nepoznato je zašto Srbija, njena vlada i nadležne institucije, pa i mi narod kolektivno, ne dignemo glas i ne zaječimo kao Jerihonska truba naš protest i gnev, zavapimo svetu da nam ne uskraćuje pravdu i zaštitu, prava koja svaki narod treba da uživa. Zašto se godinama okoliši oko ustaških zločina u NDH (Jasenovac i dr) i u savremenoj Hrvatskoj, pravnoj i duhovnoj naslednici NDH (Bljesak, Oluja)? Zašto Narodna skupština dva puta odbija da razmatra zakon o ustaškom, odistinskom genocidu? Drugi put je odbijen predlog zakona koji je podnela narodna poslanica Smilja Tišma, preživela logorašica iz doba NDH. Zašto se Muzej žrtava genocida u Beogradu ne oglašava u javnom životu i ne obaveštava putem glasila vesti, TV, štampe, kroz prosvetne kanale? Gde je spomenik na genocid počinjen nad srpskim narodom širom Jugoslavije? Imaju ga Hrvati (Ovčara), Muslimani (Srebrenica), gde su se klanjali i kajali neki srpski visoki uglednici. Gde su naučnici SANU da ustanu u ime istorijske nauke i brane srpske nacionalne interese i istorijske istine? Gde su povorke hiljada studenata i drugih građana da, umesto paradiranja ulicama, dignu glas protiv višegodišnjeg progona i pogroma Srba na Kosmetu? Ili povodom proglašenja Srba genocidnim narodom, od Engleza, Nemaca, Šiptara? Ili rušenja hramova, crkava i manastira na Kosmetu, grobalja i spomenika? Kada su povorke zabrinutih ili gnevnih građana zastale pred ambasadama država koje godinama, i to svakodnevno, kinje Srbiju na sve moguće načine? Zemlja se brani vojno na frontovima, ali za nas građane mirnodopski front na ulicama treba da služi za odbranu a ne, nažalost često, za napad na Srbiju ili njenu vladu.

Tika Janković,
Beograd