Тешко је певати о смислу

Болујем живот речима и ничега се не бојим, речи су песме „Пред нестајањем” песника Срећка Алексића, члана УКС, из његове осме збирке песама „Пурпурна месечина” коју је представио у препуној библиотеци „Милутин Бојић” у Београду.

Како је као рецензент објаснила песникиња Оливера Шестаков, реч је о делу особеног и авангардног песника који је „потврдио свој песнички таленат, зрелост и високи квалитет поезије”.

Како БИ објаснила симболику назива збирке, Шестаков је рекла: „Месец је од давнина био предмет људског дивљења и надахнућа, почев од старих Римљана и Грка, док је код Египћана био творац вечног живота. Месец представља архетип мајке, док се његове фазе везују за сталне промене и ново рађање. Он је за Срећка Алексића танано, опсенарско и интимно што га нагони да пише и ствара”. Рецензенткиња је указала на велику концентрацију симбола и контраста  у Алексићевом стварању, на многе стилске фигуре и необичне језичке склопове, а као пример је навела стихове „Помоћ што ме казни лепотом сенке, Истина што ме веже у чвор, Љубомора ме грли рукама од црвене руже, Црни паук сакривен у рупи мудрости, молитва заспалих трава...”

Шестаковљева наводи да социјално ангажована тематика заузима значајно место у овој збирци и да су његов начин превазилажења друштвених изазова – критика и самокритика, попут стиха „Окренути леђима живимо”.

Алексић је прочитао и свој стих „Тешко је певати о смислу, када бесмисао царује”.

Осим збирки песама, Алексић, рођен у Београду 1972. објавио је и роман „Када падају кајсије” у издању КК „Иво Андрић” из Земуна који је на препоруку Васе Радовановића из УКС конкурисао за Дееретину, НИН-ову и награду „Јанко Веселиновић”, као историјски роман.