Негује дете у себи, а што не бисте

Пензионисани психолог из Београда Бранка Кордић нестрпљиво чека одговор општине Палилула хоће ли јој уступити неки простор за рад њеног тек регистрованог Центра за учење животних вештина. А док чека, она не губи време – безмало свакодневно „испадају“ јој из руку шарене кутије које као да се саме ређају по полицама и комодама. Што њеним, што туђим.

Осим што ужива у тој игри, Бранка се радује и због тога што је открила нешто ново о себи. Живела је у уверењу да је изузетно нестрпљива особа, кад оно – јок. У стању је сатима, данима, месецима, па не баш годинама, али нешто више од годину дана, да облаже, лепи, суши, па опет облаже, лепи, суши, а на крају боји и ваја. И то све, веровали или не, од страница ове наше „Политике“. Подиже нам тираж, рекао је у шали колега Душан Милијић, фоторепортер, и предложио јој да неку кутију не обоји, него да остави слова. То је стварно био пун погодак.

(/slika2)Техника је стара, можда чак више од сто година, и зове се, ако смо добро разумели – папирмаше. База је свима доступна: новинска хартија од које се у Паризу, како чујемо, и намештај прави. Бранка не би да иде тако далеко, бар не још. За сада јој је сан да направи огромну, шашаво обојену птицу са челичном конструкцијом, коју би поклонила неком обданишту да се деца веру по њој, а док се то не догоди, вежба на кутијама.

– Можете да правите облике које хоћете, а можете као модел да користите постојеће предмете у кући. На пример, ову шољу или неку чинији или вазу намажете вазелином, па око ње поређате два слоја новинског папира претходно умоченог у лепак. У нашој кући је то обавезно „Политика“, јер моја мајка Мирјана не признаје друге новине. Онда то осушите на сунцу или у рерни, скинете са модела и имате тај облик коме и изнутра и споља додајете још слојева улепљеног папира, све док не постигнете одређену дебљину и чврстину. Кад се и то осуши, премажете белом акрилном бојом, благо ишмирглате и фарбате до миле воље... – објашњава наша саговорница.

(/slika3)Е, сад тек настаје разигравање, тим вриштећим бојама и фигурицама око зидова кутија или на поклопцима. Ту су неки конопци, па даме са брошевима и псетанцима, па бандере, чесме, лицидерска срца, па ускршња јаја... вазда тога. А на крову кутије од необојене „Политике“ седи чикица на клупи и чита „Политику“.

Све се то ваја посебно и лепи на кутије, а циљ је да што више подсећа на керамику коју госпођа Бранка обожава. Али сад је већ сувише компликовано да се стартује с тим – потребна је пећ, па атеље, па ово, па оно. Папирмаше техника је много лакша и бржа, а личи. Јако се допада њеним пријатељима, рођацима и многима којима је испоклањала те кутије, међутим није сигурна да ће се допасти и широј публици. То ће имати прилике да провери ускоро, у једној београдској галерији где ће њене кутије бити изложене. Једва чека, али има и трему. Позитивну. 

----------------------------------------------------------

Како да не „пукнем“

Госпођа Бранка Кордић радила је 25 година на психијатријском одељењу КБЦ „Звездара“, а онда се својим послом 12 година бавила у болници у Харареу. Будући центар за учење животних вештина замислила је као место где ће људи моћи да потраже помоћ за свакодневне, а не оне тешке патолошке проблеме. Објашњава: „То би требало да буде тим стручњака који ће људе учити како да победе љутњу, како да се изборе са тугом, како да поднесу губитак посла, развод, болест и сличне ствари. У свету такви саветодавци постоје, а овде нас нико томе не учи.“