Га­ври­ло – човек широког срца

Ја­ков је био мо­жда је­ди­ни чо­век на Су­вој Пла­ни­ни ко­ји је знао ва­жне де­та­ље о по­след­њим тре­ну­ци­ма Га­ври­ло­вог жи­во­та. Се­о­ски бес­по­сли­чар је за ње­га ре­као кад је умро: „Ред је био, на­жи­вео се. Био је бак­суз, за­то је и жи­вео то­ли­ко ду­го. Нам­ћор, угур­суз, мр­зео је се­бе, а ка­мо­ли дру­ге.”

„Ја­ков је оста­вио не­ку по­ру­ку код по­па. На­жвр­љао је не­што, си­гур­но не­ку га­дост, да упро­па­сти још не­ког и по­сле смр­ти”, знао је и бес­по­сли­чар.

„Ја­ков је био нај­ве­ћи ла­жов. И сам је го­во­рио: ’Од ка­да сам се­бе ухва­тио у ла­жи, ни­ко­ме ви­ше ни­шта не ве­ру­јем’”, за­вр­шио је бес­по­сли­чар.

„Али ко је био тај Га­ври­ло? Да Ја­ков бри­не о не­ко­ме, то је већ би­ло за по­што­ва­ње. До­бро је што је за­пи­сао, по­зна­то је да сва­ку не­на­пи­са­ну реч но­си ве­тар”, ре­као је све­ште­ник.

„Га­ври­ло је био чо­век ши­ро­ког ср­ца. За хи­ља­ду Ја­ко­ва. Али је Ср­би­ја по­сле гол­го­те 1915. го­ди­не оста­ла без свих Га­ври­ла, а на­пу­ни­ла се Ја­ко­ви­ма. Нас дво­ји­ца смо оти­шли у Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ста­ви­ли са Дру­гим, па са тре­ћим, Ве­ли­ким. Га­ври­ло је био нај­ја­чи у Мо­рав­ској ди­ви­зи­ји, гр­маљ. Ша­ка му је би­ла ве­ћа од вој­нич­ког ашо­ва. Ома­њи топ је са јед­ног ме­ста ла­ко пре­ба­ци­вао на дру­го. Увек рас­по­ло­жен и на­сме­јан, са пла­вим, бла­гим, ве­се­лим очи­ма. Имао сам ути­сак да је сна­жним, бе­лим зу­би­ма мо­гао да пре­гри­зе др­во. Ка­да смо кре­ну­ли на Тур­ке, ни­су мо­гли да му на­ђу уни­фор­му, је­два са­мо ши­њел. Но­сио је сво­је чак­ши­ре и опан­ке, у три ра­та, за див­но чу­до, ни­јед­но зр­но ни­је га окр­зну­ло”, за­пи­сао је Ја­ков.

Ка Ал­бан­ској оба­ли ње­гов пук је ишао као прет­ход­ни­ца. Осе­ћао је да је сам на све­ту. „За­што се овом на­ро­ду све ово де­ша­ва? Где смо по­гре­ши­ли?”, раз­ми­шљао је. На оба­ли на­бу­ја­ле ре­ке је пре­по­знао Ко­са­ни­ча­не и Ја­бла­ни­ча­не из свог пу­ка. Ску­пља­ли су сна­гу да пре­ђу на­до­шлу и за­ле­ђе­ну ре­ку. Вој­ни­ци су ухва­ти­ли је­дан дру­го­га за по­ја­се­ве и та­ко по­ве­за­ни пре­шли.

„Ма­ћа, чуд­но име за ре­ку!”, по­ми­слио је Га­ври­ло.

Убр­зо су по­че­ли да при­сти­жу и оста­ци Дру­гог пу­ка. Из­не­мо­гло су се ву­кли вој­ни­ци пре­жи­ве­ли ви­ше не­го што чо­век мо­же да за­ми­сли. Га­ври­ла je чуд­на си­ла др­жа­ла на оба­ли. Ве­ћи­на вој­ске је пре­шла, а оста­ли су нај­у­мор­ни­ји, бо­ле­сни, по­лу­мр­тви.

Га­ври­ло је устао, до­хва­тио дво­ји­цу нај­мр­ша­ви­јих и пре­нео их пре­ко ре­ке. У ти­ши­ни се вра­тио и узео но­ве, али са­да тро­ји­цу. Јед­ног на ле­ђа, дво­ји­цу ру­ка­ма. До­био је нат­при­род­ну сна­гу, ни­је осе­ћао глад ни хлад­но­ћу. Ка­да је пре­нео по­след­њег, сео је на оба­лу да се од­мо­ри.

„Бо­же, да ли је ово цео Дру­ги пук, са­мо ово­ли­ко?”, ми­слио је.

„Вој­ни­че!”, за­чу по­ви­ке са дру­ге оба­ле.

Стао је мир­но. Гру­па офи­ци­ра је др­жа­ла но­си­ла. На зим­ском зу­ба­том сун­цу пре­си­ја­ва­ли су им се чи­но­ви. Га­ври­ло пре­ђе ре­ку. Ве­ћи­на је би­ла из ње­го­вог пу­ка.

„Ва­ше ве­ли­чан­ство, то је вој­ник Га­ври­ло Ми­тић из на­шег пу­ка”, обра­ти­ше се чо­ве­ку на но­си­ли­ма.

„Краљ Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић!”, ни­је мо­гао да ве­ру­је Га­ври­ло. Два­пут га је срео у овим ра­то­ви­ма. Са­да је краљ ле­жао пред њим.

„Је л’ мо­гу да пре­не­сем кра­ља?”, чуо је Га­ври­ло свој глас. Ско­ро да ни­је био све­стан шта го­во­ри.

„Ка­ко?”, уз­бу­ни­ли су се офи­ци­ри.

„Пре­нео сам ско­ро цео пук, во­лео бих да пре­не­сем и кра­ља”, из­у­сти.

Га­ври­ло је при­шао но­си­ли­ма, по­ди­гао их из­над гла­ве и за­га­зио у ре­ку. Као да је имао кри­ла, Га­ври­ло је за трен био на дру­гој оба­ли. Краљ се не­ка­ко по­вра­тио из бу­ни­ла, и дрх­та­вим гла­сом се за­хва­лио Га­ври­лу. На­ре­дио је да му да­ју хра­ну, из­ва­дио не­ко­ли­ко злат­ни­ка и пру­жио их. Овај је са­мо ћу­тао.

„Узми, то је на­ре­ђе­ње”, ре­че краљ је­два чуј­ним гла­сом.

Офи­ци­ри су пре­у­зе­ли но­си­ла и оти­шли.

Га­ври­ло је остао. Ни­је му се ишло, као да га је ре­ка ома­ђи­ја­ла.

„Га­ври­ло!”, за­чуо је кре­штав, по­зна­ти глас са дру­ге стра­не. Угле­дао је не­што што је ли­чи­ло на огром­ну бу­ву, пре­по­знао је Ја­ко­ва.

„Све си пре­нео. Цео пук, и кра­ља”, на­ста­вио је Ја­ков цр­ним гла­сом.

„Је л’ ти дао не­што? Ка­ра­ђор­ђе­ву зве­зду? Знам – ве­ли­ко ни­шта”, за­је­дљи­во ре­че.

„Мо­гао си да нам ре­шиш суд­би­ну и ба­циш га у ре­ку”, сав се про­тре­сао ка­да је то из­у­стио.

„Дов­де нас је до­вео, са оним про­кле­тим Па­ши­ћем. Оста­ви­ли нас да црк­не­мо као псе­та. Не­ма ко да нас са­хра­ни по овом ка­ме­ну”, јет­ко је на­ста­вљао Ја­ков.

Га­ври­ло је био убе­ђен да је Ја­ков скон­чао по оном сне­гу.

„Али не, та­кви као Ја­ков не уми­ру. Те­шки су Бо­гу. Не­ће их ни ђа­во, па оста­ју на овом све­ту да ши­ре зло­бу, мр­жњу и отров”, по­ми­слио је Га­ври­ло.

„Са­мо ме­не не­ћеш да пре­не­сеш. Пу­сти­ћеш ме да ска­пам по­ред ове гро­зне ре­ке”, до­ба­цио му је Ја­ков и пљу­нуо у во­ду.

Га­ври­ло је ћу­тао.

„Се­ћаш се ка­ко сам ти по­мо­гао ка­да смо осло­бо­ди­ли Ско­пље, па овај исти краљ за­бра­нио на­ма се­ља­ци­ма да уђе­мо у град да не би кра­ли, већ увео го­спод­ски Ше­сна­е­сти ни­шки пук!”, па­ко­сно је ви­као Ја­ков.

„Ка­ко се не бих се­ћао. Ума­ло те та­да не стре­ља­ше, по­крао си не­ке бо­га­те скоп­ске Тур­ке и Је­вре­је. Да ни­је би­ло пу­ков­ни­ка Ри­сти­ћа, за­вр­ну­ли би ти ши­ју”, по­ми­слио је, али ни­је ре­као Га­ври­ло.

Ни­је мо­гао ви­ше да га слу­ша, устао је и пре­шао ре­ку. Без ре­чи је до­хва­тио Ја­ко­ва и пре­нео га на дру­гу оба­лу. Ни­је имао осе­ћај да но­си чо­ве­ка, већ жа­бу или чак тво­ра. Овај је је­чао, му­млао, пла­као. Га­ври­ло га је ла­га­но спу­стио на дру­гу оба­лу. Ка­ко је то учи­нио, осе­тио је оштар бол у гру­ди­ма. По­ку­шао је да удах­не ва­здух, али му се за­цр­ни­ло пред очи­ма. Из­гу­био је свест и пао у хлад­ну во­ду. Ни­је ус­пео ни реч да из­у­сти. Ја­ков је отво­ре­них уста, ста­кла­стим по­гле­дом по­сма­трао ка­ко је хлад­на и на­до­шла ре­ка Ма­ћа рав­но­ду­шно и ла­ко узи­ма­ла огром­но те­ло Га­ври­ла Ми­ти­ћа.