​На Башчаршији научно о Свесрпском сабору

Бошњачки научници су ономад од јутра до у касно по подне анализирали Декларацију Свесрпског сабора. Могао је то да буде разлог за српско радовање што су комшије озбиљно схватиле овај стратешки национални документ, како би се са Србима боље разумеле и лакше споразумеле. Али, опет се испоставило: „Увек је све зло Босни долазило из Београда.” 
„Декларација је опасан великодржавни програмски документ, претња не само миру у региону већ територијалном интегритету и суверенитету Босне и Херцеговине”, нагласио је Данис Бећировић, бошњачки члан Председништва БиХ у поздравној поруци научном скупу. Скуп под пуним насловом „Инструментализација и политизација националних права: Декларација Свесрпског сабора”, одржан је у згради Ректората Сарајевског универзитета, али у организацији директора Института за ратне злочине Муамера Џанановића. 
Тако је већ поруком бошњачког државника и именом фирме организатора, још у старту закључено да је Свесрпски сабор с Декларацијом поратни ратни злочин. Штавише, део 30-годишњег злочиначког континуитета од 1992. до 2024. Можда чак најновији од 13 или 14 геноцида које су Срби извршили над муслиманима. Не карикирам, један од учесника је заиста рекао: „Први геноцид над Бошњацима у 21. веку”. У најмању руку нешто попут Начертанија и Меморандума. 
На страну питања колико држава под протекторатом и диктаторским „бонским овлашћењима” може да буде суверена и колико иста може да буде јединствена кад више од пола њеног становништва на две трећине њене територије себе политички и емоционално-психолошки колективно идентификује са сународницима у суседним државама. Конкретно питање за Бећировића и Џанановића гласи: ко треба да реши проблем суверенитета и интегритета БиХ? Да ли народи у БиХ? Али како да га реше Срби и Хрвати у БиХ који га не осећају као проблем, него су им, напротив, ближи и дражи загранични сународници у матицама него другонационални земљаци у завичају? А како опет Бошњаци, које једине мори, да то реше без Срба и Хрвата? Није ваљда да заиста мисле да је Србија дужна да им реши?
Рамиз Салкић, посланик, нема дилеме: „Треба зауздати Србију!” Али не каже зашто, како и ко треба да заузда Србију. Још је Милошевић признао границу на Дрини, Вучић је безброј пута поновио да поштује суверенитет и територијални интегритет БиХ. Бошњаке секира што он увек дода да исто тако поштује Републику Српску у складу с Дејтонским споразумом и Уставом БиХ. Рамиз је писмен, па може да прочита да у тим документима заиста баш тако пише. Није реч о зауздавању Србије, него Српске, што Бошњаци 30 година нису успели ни уз помоћ колективног Запада. Најмање ће уз помоћ лажног в. п., одлазећег амбасадора и судинице Сеније. 
Још један учесник, Ћамил Дураковић, потпредседник Српске, научно је говорио о „целовитој и јединственој БиХ какву заговара већина Босанаца и Херцеговаца”. Како кад ни сам Ћамил није ни Босанац ни Херцеговац, него Бошњак. За целовиту и јединствену јесу готово сви Бошњаци, али исто тако готово сви Срби и Хрвати – нису. Ни Турци нису успели да поисламе све хришћане, ни Калај није Србе превео у Босанце, ни Павелић да их све протера, побије и покатоличи, ни Микулић није успео са заједништвом и суживотом, а Алија је тек побунио Србе и натерао их да створе Републику Српску, њему хвала за 9. јануар. Када успеју да приволе већину Срба и Хрвата у БиХ за јединствену суверену, онда им неће бити проблем ни Србија ни Хрватска. Но, како раде, више их одбијају него што их придобијају. 
Сеад Турчало, декан ФПН, размишља геополитички : „Иако се у Декларацији Свесрпског сабора нигде не помиње ’српски свет’, ради се у ствари о концепту ’руског света’... Концепту који је на делу у кључним земљама света, чему се треба супротставити конкретним закључцима и мерама.” 
У праву је Сеад, заиста постоји руски свет, постоји и српски свет, иако га Срби тако не зову, али није јасно што га то толико срди. Ако постоје западни свет и исламски свет, зашто му једино сметају руски и српски, а може и заједно словенско-православни. У праву је и кад констатује да се тај „наопаки” концепт „примењује у кључним земљама у свету”, али када закључује да се томе треба супротставити, делује као да је пао с Марса, и то наглавачке. Верујем да кад чују конкретне закључке и мере ове 34-члане башчаршијске улеме, има да се тресу гаће Путину, Си Ђинпингу, Модију, али и Трампу, који управо гради „амерички свет” с Канадом, Панамом, Гренландом..., јер више није читав амерички. 
И Муамер Џанановић, директор Института за истраживање ратних злочина, наравно, искључиво српских, а никако муслиманских, укључио се сјајном пикантеријом: „Овај научни скуп намерно смо заказали баш за 9. јануар да бисмо указали на директну везу између проглашења Републике Српске и Декларације Свесрпског сабора!” 
Алал ти ћуфте, Муамере, што си објаснио ову симболику, јер је иначе нико не би схватио. Што јес’ – јес’, бошњачки научници су се својски потрудили да истраже шта им опаки Срби спремају, додуше више квантитетом од 34 унисоне анализе. Цитираћемо с више извода једину озбиљнију расправу под насловом „Српски свет” (сајт Радио Сарајева), чији аутор дозвољава да Декларација Сабора није намерна, или бар не директно, да дохака Босни и Бошњацима. 
Шаћир Филандра: „Да ли се у оваквој политици ради о померању акцента с територија на становништво, што би значило да се постојеће међудржавне границе ипак признају, или је ’српски свет’ само алат у задобијању крајњих територијалних циљева, још је отворено питање. Геополитички контекст западног Балкана је тренутно такав да је и помисао на недемократско померање граница међународно признатих држава крајње непопуларна и практично без рата неизводива радња, што не иде наруку промицатељима великонационалних пројеката, али је идентитетско уједначавање и политичко хомогенизовање, у овом случају српског народа, који живи у различитим политичким заједницама, изводиво и изводи се.” 
Јесте, Шаћире, баш тако, изводиво је и изводи се. Нема више босанских Срба и Србијанаца, него све сами, једни те исти, Срби. Заједно обележавају значајне датуме из националне прошлости, одржавају се састанци двеју влада, усклађују школски програми, планирају пројекти хидроцентрала и аеродрома, па иста национална химна и застава. То је напросто природни друштвени феномен, који није последица конкретне политике и политичара. Зато не треба да се чуде што је тако с Радованом и Милетом, као и са Слобом и Ацом. И тако би било и да нема специјалних и паралелних веза Српска–Србија, које је легализовао Дејтон. 
„У таквој клими границе између Србије, Црне Горе и дела босанскохерцеговачког ентитета Републике Српске настоје се учинити порозним и невидљивим, будући да се целим народом практично, мада не и официјелно, влада из једног центра.”
И шта ћемо онда? По изворном Дејтону, Српска има не само ентитетску војску, него и надлежност за спољне границе на својој територији. Безмало читава граница БиХ према Србији била је под контролом Српске. То су, пред камерама глобалних медија и пред сведоцима (Клинтон, Ширак, Кол...) потписали Изетбеговић и Силајџић. Не бих рекао да се „српским светом влада из једног центра”, тачније је рећи – координише се. Слично је, зна Шаћир, и на граници с Хрватском. Бошњаци такву државу зову фришоп, економија би је подржала као бесцаринску зону. 
„Успостављањем хомогеног, стандардизованог и јединственог етничког колективитета, тј. српског друштва с јединственом инвестицијском, енергетском, сигурносном и културном политиком, успоставља се нова друштвена реалност која у погодном тренутку може да прерасте у државну. Може, али и не мора.” 
Шаћир пише истину о декларацији Сабора, али га брине да се из тога не изроди нешто друго. Шта? Територијалне претензије Србије на фртаљ бошњачку Босну. Дакле, он домишља шта би евентуално могло да буде, а не примећује да територијалне претензије актуелно и акутно, већ постоје – бошњачке на Српску као „привремено окупирану територију”. И ако тако наставе, Српска не само може, него и мора да оде у Србију, без помисли да понесе и педаљ бошњачког фртаља. Трамп очито нема намеру да се „враћа недовршеним пословима у Босни”, а Сервер је Бошњаке упозорио да бога моле да се не врати јер ће поделити Босну. Бошњацима је последњи час за трезвен и равноправан дијалог с комшијама о будућности Босне. За оно што су трагично пропустили почетком деведесетих.
*Професор емеритус