Боље пакт него рецесија

Док се рецесија, као домино-ефекат или нека опасна зараза, шири светом – Србија се понаша као да је на некој другој планети. И натеже се око буџета као да ће 2009. година бити иста као и претходне.

А није.

То је већ цео свет схватио, само се у Србији многи политичари, део буџетских корисника и „радничке класе” понашају као да су „пали с Марса”. Откако је почела прича о буџету, кренула је потрошачка грозница буџетских корисника, која се затим пренела на већину министарстава. Министри и даље живе у уверењу да могу да буду популарни ако паре пореских обвезника деле около капом и шаком, а корисници користе све познате и опробане старе методе (углавном претње штрајковима) како би се што више „огребали“ о државну касу док се још кроји и прекраја.

По начину како се приступило „јавној расправи” о креирању државне потрошње за идућу годину, стиче се утисак да су многи у овој земљи широм затворених очију преспавали два крупна догађаја (или се праве луди да су их преспавали): глобалну рецесију и боравак мисије Међународног монетарног фонда у Београду.     

Кад већ нису до сада реаговали као многи у суседству (на пример, црногорска Унија послодаваца сматра да не треба чекати да последице кризе постану стварност, већ да треба превентивно деловати) и свету на глобалну кризу, домаћи политичари ухватили су се приче да ће заправо буџет бити одговор Србије на спољне недаће, које су стигле и пред наша врата. Ако је тако, онда би ти исти политичари, укључујући и министре, морали да буду много одговорнији и храбрији да скромним буџетом одговоре на глобални изазов и пошаљу поруку свим слојевима друштва да се мора штедети.  

Сви социјални партнери у Хрватској су се, на пример, сагласили да буџетски дефицит буде нула, да нема раста зарада у државним службама у наредних годину дана и да се не треба задуживати под неповољним условима. И у Србији је једно од удружења пословних људи предложило потписивање социјалног пакта, а Асоцијација малих и средњих предузетника затражила је од синдикалних централа да одустану од проширеног дејства Општег колективног уговора, јер ће оптеретити компаније у време кризе.

Уместо озбиљног дијалога који би довео до социјалног пакта о, рецимо, једногодишњем стезању каиша, Србију је захватила општа потрошачка грозница. У штедњи се, на пример, мора поћи од државе. Да ли нам баш треба парламент са 250 посланика са свим привилегијама, влада са оволико министарстава, дипломатија са оволико амбасада, полиција са оволико запослених... Ни друштво не сме бити ослобођено обавезе штедње – сме ли се започети дијалог о рационализацији (смањивању) образовних и здравствених установа? Пакт о ненападању и штедњи подразумевао би и одговорнији прилаз синдиката. У државној администрацији и јавним предузећима ради на десетине хиљада радника више него што је неопходно за оволику државу, а и запослени у приватним компанијама морали би да израчунају да ли им се исплати да помажу уништавање послодаваца.

Социјални пакт подразумева да сви треба понечега да се одрекну у наредних годину дана и тако помогну држави да преживи оно што долази.