Bolje pakt nego recesija

Dok se recesija, kao domino-efekat ili neka opasna zaraza, širi svetom – Srbija se ponaša kao da je na nekoj drugoj planeti. I nateže se oko budžeta kao da će 2009. godina biti ista kao i prethodne.

A nije.

To je već ceo svet shvatio, samo se u Srbiji mnogi političari, deo budžetskih korisnika i „radničke klase” ponašaju kao da su „pali s Marsa”. Otkako je počela priča o budžetu, krenula je potrošačka groznica budžetskih korisnika, koja se zatim prenela na većinu ministarstava. Ministri i dalje žive u uverenju da mogu da budu popularni ako pare poreskih obveznika dele okolo kapom i šakom, a korisnici koriste sve poznate i oprobane stare metode (uglavnom pretnje štrajkovima) kako bi se što više „ogrebali“ o državnu kasu dok se još kroji i prekraja.

Po načinu kako se pristupilo „javnoj raspravi” o kreiranju državne potrošnje za iduću godinu, stiče se utisak da su mnogi u ovoj zemlji širom zatvorenih očiju prespavali dva krupna događaja (ili se prave ludi da su ih prespavali): globalnu recesiju i boravak misije Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu.     

Kad već nisu do sada reagovali kao mnogi u susedstvu (na primer, crnogorska Unija poslodavaca smatra da ne treba čekati da posledice krize postanu stvarnost, već da treba preventivno delovati) i svetu na globalnu krizu, domaći političari uhvatili su se priče da će zapravo budžet biti odgovor Srbije na spoljne nedaće, koje su stigle i pred naša vrata. Ako je tako, onda bi ti isti političari, uključujući i ministre, morali da budu mnogo odgovorniji i hrabriji da skromnim budžetom odgovore na globalni izazov i pošalju poruku svim slojevima društva da se mora štedeti.  

Svi socijalni partneri u Hrvatskoj su se, na primer, saglasili da budžetski deficit bude nula, da nema rasta zarada u državnim službama u narednih godinu dana i da se ne treba zaduživati pod nepovoljnim uslovima. I u Srbiji je jedno od udruženja poslovnih ljudi predložilo potpisivanje socijalnog pakta, a Asocijacija malih i srednjih preduzetnika zatražila je od sindikalnih centrala da odustanu od proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora, jer će opteretiti kompanije u vreme krize.

Umesto ozbiljnog dijaloga koji bi doveo do socijalnog pakta o, recimo, jednogodišnjem stezanju kaiša, Srbiju je zahvatila opšta potrošačka groznica. U štednji se, na primer, mora poći od države. Da li nam baš treba parlament sa 250 poslanika sa svim privilegijama, vlada sa ovoliko ministarstava, diplomatija sa ovoliko ambasada, policija sa ovoliko zaposlenih... Ni društvo ne sme biti oslobođeno obaveze štednje – sme li se započeti dijalog o racionalizaciji (smanjivanju) obrazovnih i zdravstvenih ustanova? Pakt o nenapadanju i štednji podrazumevao bi i odgovorniji prilaz sindikata. U državnoj administraciji i javnim preduzećima radi na desetine hiljada radnika više nego što je neophodno za ovoliku državu, a i zaposleni u privatnim kompanijama morali bi da izračunaju da li im se isplati da pomažu uništavanje poslodavaca.

Socijalni pakt podrazumeva da svi treba ponečega da se odreknu u narednih godinu dana i tako pomognu državi da preživi ono što dolazi.