Србији треба демократија

Мене су на почетку ове блокаде непознате особе означиле као „издајника” „несолидарног са штрајком”. Неовлашћено су ме снимали на мом радном месту док су урлали на мене, звиждали ми поред уха, претили ми и покушавали да ми украду телефон. Те снимке су објавили. Ја од тада нисам позвао нити једну телевизију или новине – мене зову. Постојано одбијам режимске медије Пинк, Информер и Хепи. Међутим, као што нема дебате на мом факултету и универзитету, тако их нема ни на Н1 и Новој С. Тамо сам забрањен годинама. Да ли је то будућност која нас чека, пита се у интервјуу за „Политику” Чедомир Антић, професор на Филозофском факултету у Београду и вођа студентских протеста против Слободана Милошевића 1997. године.

Од самог почетка студентских блокада, ви сте их критиковали, сматрајући да није могуће спроводити блокаде на универзитету помоћу пленума. Занимљива је ваша теза да је такво исказивање незадовољства студената победа тоталитарне идеологије. На чему се она заснива?

Овакав став заснивам на непорецивим чињеницама. Универзитет у Београду је деценијама бастион борбе за демократију. Ми смо обновили Студентски парламент три године пре него што је Ђинђићева влада усвојила закон којим је он предвиђен, Марија Богдановић устоличена је за ректорку пар дана пре него што је 5. октобра 2000. народ изборио демократију. Такав универзитет је данас дочекао да га затвори блoкада групе активиста који су тек накнадно добили масовнију подршку студената. Они су примили блокаду и њене циљеве на некаквим пленумима – установама које нису предвиђене нашим статутима, законима и Уставом. То су установе тоталитарне анархистичке идеологије. Поједини моји студенти су на таквом пленуму означени као „издајници” и избачени. На неким факултетима пленуми су суспендовали студентске парламенте.

Мени је јасно да је до данас ово постала генерацијска ствар, али моја подршка младима и студентима се завршава на месту где греше. Наклоњен сам им али помоћи ћу само да грешке исправе. И други тоталитаризми су у једном часу били ствар генерације, одлука скоро свих младих и воља већине. То нацизам и комунизам није учинило ништа више добрим и мање погрешним.

Друго питање је однос другог дела „академског народа” – професора. Филозофски факултет у Београду, који је 1996. после десет дана подржао студентски протест на Наставно-научном већу, данас о подршци блокади није тако одлучио. До сада је у читавој Србији четвртина професора подржала блокаде, са тим што је та подршка великом већином изнуђена као подршка младима, будућности и деци, а не једном нејасном програму и сасвим тоталитарној политичкој пракси.

Према вашој оцени, анархисти су данас победили на универзитету. Сматрате ли онда да је то истовремено и пораз политичких елита које су дефиловале последње три деценије. Дакле, истовремено и ваш?

Овакав развој показује све грешке режима Александра Вучића. Ова криза је наплата која га је неумитно чекала. Не влада се помоћу фокус група. Режим је засновао стабилност на рушењу демократских установа. Подсетићу на монополизацију медија и њихово претварање у пропаганде машине. Претварање Народне скупштине у немоћну причаоницу којом владају режимске силеџије. Наша скупштина први пут од времена кнеза Михаила не расправља о буџету. Режим је популистичка тиранида довољно велика да окупи све од Шешеља до Јелене Милић. Неспособна да процесуира и казни своје навише функционере – Стефановића и Кокезу – за које тврди да су криминалци.

Ово је пораз и немоћне и разорене опозиције. Она данас нема ни програм ни идеологију, уместо тога она води класни рат „свезубих” против „крезубих”, зависна од страног новца и медија који тврде да је Хрватска „продисала” када је под заштитом НАТО-а довршила усташки геноцид.

Да, то је, без сваке сумње, и мој пораз.

Од вас се, као вође студентских протеста 1997. године против Слободана Милошевића, очекивало да ћете безрезервно стати уз студенте, али је ваша оштра критика блокада универзитета, а нарочито Филозофског факултета у Београду, где предајете, изазвала опречне реакције. Једни тврде да сте ушли у дил са Александром Вучићем, други да се држите искључиво принципа. Шта је од овога тачно?

Ја сам на истим идеолошким и програмским полазиштима као и пре тридесет година. Да, старији сам и свестан сам шта је историјски развој донео нама и нашим узорима на Западу.

Није ово први пут да анархисти преузимају Филозофски факултет. Њих седамдесеторо нам је 2014. године затворило факултет на три месеца. Моји студенти су долазили на наставу, а непознати хулигани су нас пљували, ометали урлајући и претили... После три месеца ми смо победили, али су ти криминалци мог колегу гонили по факултету ножем, а мене клеветали како сам покушао да убијем једну од њих. Силеџије и клеветнике сам самостално идентификовао и приватно предао суду. Добио сам две пресуде у своју корист и чекам коначну и правоснажу (после десет година и два процеса). Иза мене мој факултет није стао. Није се огласио када ми је „Ер Србија” малолетног болесног сина избацила из авиона. Ћутали су и када ме је режим Мила Ђукановића, одговоран за смрт стотина људи, ставио на листу особа којима је забрањен улазак у ту државу чланицу НАТО-а. Међутим, пре неколико месеци, мој факултет је подржао шовинисту и србомрсца Динка Грухоњића, тада им је сметала блокада Филозофског факултета у Новом Саду. Велика већина нас професора о томе није питана.

Мој живот је моје одликовање и доказ моје исправности. Данас ме осуђује Мирослав Копечни, човек који ми је као директор Института „Винча” почетком марта 1997. претио зато што не прекидамо студентски протест, чиме наводно угрожавамо установу којој је био на челу. Хоће ли о мом праву на став судити „заштитница студената” Оља Ковачевић, која је некада била уз Милошевића? Хоће ли неко објаснити зашто су блокадери мене покушавали да истерају из учионице, а иду на поклоњење хрватској певачици, националисткињи и порно глумици Северини Вучковић?

Интересантно је да сте ви оштар критичар политике председника Вучића и владајуће структуре, али сте у критици блокада студената далеко оштрији и од самих власти. Рецимо, тврдите да је тужна безидејност студената који се дописују са мртвим патријархом и понављају ваше пароле из деведесетих „Београд је свет”. Са друге стране, многи посматрачи су склонији да тврде да су студенти изузетно креативни са својим идејама и паролама.

Блокадери покушавају да се сакрију иза протеста из 1996, који је био све што они нажалост нису: демократски, патриотски, инклузиван, независан... Они су у ствари сличнији „Отпору” – камен су у туђој руци. Док се блокадери дописују са блаженопочившим патријархом, они који их медијски пумпају доводе у телевизијске студије распопе, полигамисте и расколнике да на „студентски” суд позивају „Порфирија Перића”.

Ово вас питам јер се чини да су се и универзитетски професори, а нарочито опозиција, сакрили иза студената и да заправо преко њих, за које увек владају опште симпатије, спроводе операцију промене власти. Ви ту чак немате дилему, јер верујете да је глорификовање студената неискрено и да ће на крају студентски захтев бити пад Вучића.

Блокаде су показале да је демократија, без обзира на њену глобалну кризу, потребна. Нејасни захтеви треба да буду анализирани са позиција лоших намера оних који су их заиста осмислили. Нико разуман не очекује да за трагедију и, ако хоћете, злочин из нехата неко буде кажњен током блокада. Суђења, осим у тоталитаризму, увек трају годинама. Питање кривице суди се само на основу доказа и надлежности.

Мислим да је замисао да блокаде изазову генерални штрајк и распад режима. Власт би тада, као зрела јабука, пала у крило онима које блокадери данас сасвим „демократски” терају са улице када их виде. Идеја о прелазној влади није само незаконита, него је у суштини она покушај да се преко учешћа у њој и последичне аболиције намами део вођства СНС-а. „Шести октобар” није изостао зато што је неко из ДОС-а „помиловао” СПС, већ зато што су промену и поштене децембарске изборе 2000. омогућили социјалисти. Заузврат су добили приватизацију 700 одличних предузећа и стварну општу амнестију.

Но, ако Вучић издржи „генерални штрајк”, ако успе да одржи ауторитет, блокаде ће се осути.

Када то кажете, ви тврдите да ће такав захтев бити и Вучићев излазак из кризе.

Ако се режим одржи, он ће периодично улазити у сличне кризе и на крају ће пасти у много горим условима.

Вучић би требало да се добро замисли. Влада дуже од свих политичара који су били на челу Србије после краља Милана. Ана Брнабић је на челу владе остала месецима дуже од било ког српског премијера, па чак и Пашића. Опстанак садашње власти све више разара наше установе. Његово наслеђе, а ваљда је и то Вучићу и половини бирача у Србији важно, тиме је угрожено.

Зато треба да иницира преговоре са целокупном опозицијом, уз посредовање националних ауторитета (СПЦ, САНУ, универзитети, угледници...). Да омогући демократизацију, регулишући финансирање, представљање, контролу избора, бирачки списак. Србија треба да има три велике парламентарне партије и да функционише као све суседне државе. Знам да су нам САД и ЕУ Кумановским споразумом, економским потчињавањем и културним ратом поставиле тешка ограничења одржавању демократских установа, али то треба да нам буде додатни подстицај. Смена два или три блока на власти сваких четири или осам година, јединство и континуитет темељне политике, наш су национални интерес.

Оштро сте такође критиковали бившу ректорку Београдског универзитета Иванку Поповић, која је изјавила да професори који не подржавају студенте нису достојни свог позива. Колико мислите да ће студентске блокаде или протести поделити професоре када се блокаде окончају?

Изјава професорке Поповић је игнорантска и срамотна. Како год се све завршило, на крају ће се на универзитете вратити пасивност и учмалост, која их је захватила после 2000. године – лажни активизми и скривање иза студената њихово су наличје.

Очекујем прогон. Када су у понедељак 2. децембра 2024. покушали да ме избаце са наставе, блокадери су управнику Одељења за историју рекли: „Обећали сте да се ово неће дешавати и да ћете нас подржати.” Ти који су им то обећали део су дубоке државе која овде није демонтирана после 2000. године. Имају разна средства да прогоне професоре: кампање лажи, наметнут бојкот наставе појединца, злоупотребе установа како би оспорили разна права, ускраћивање поштеног суђења...

Желим да свима њима овом приликом поручим: спреман сам. Нисам Славиша Орловић, сви смо много научили из прогона Зорана Ћирјаковића. Бранићу се и одбранити. Сваки ударац ћу узвратити. И да не буде забуне, мене неће отерати лако као Ксенију Атанасијевић или Владимира Дедијера, нити ми некажњено спалити библиотеку као Владимиру Ћоровићу.

Власти кажу овако: ово је обојена револуција финансирана из иностранства. Међутим, да ли је ствар много једноставнија? Да ли ове протесте финансирају заправо родитељи свих студената јер ће они на крају плаћати и изгубљене рокове, студирање на буџету, места у домовима и стипендије?

Постоје елементи обојене револуције, само власт није способна да се са њима обрачуна. Режим на универзитету у овом тренутку може да рачуна тек на пар професора чланова СНС-а. Много су радили на томе да сви буду против њих. Време је да истинска страна агентура буде похапшена, суђена и пресуђена. БИА и председник Вучић нису ту да нам на телевизији показују фотографије и спискове.

Живимо у друштву у коме се сваких десет година роди отприлике онолико људи мање колико смо изгубили у неком од светских ратова. Демографски колапс плод је пропасти културног обрасца, губитка идеала и вере, а не квалитета живота који је у 21. веку бољи него икада раније. Са 0,7 деце по породици ми смо добили „бебeкратију” – владавину генерација презаштићене деце коју родитељи обожавају уместо да их васпитавају. Добили смо поколења лишена стида и треме.

Када прегледам папире и снимке из 1997. поносим се својом изјавом да „студенти нису Парсифал нити Леонгрин и да сами не решавају ништа у друштву”, баш као што сам одбио сваку помисао да наша верзија талибана (који су непуну годину раније први пут ушли у Кабул) води Србију. Тада нисам разумео далекосежност овог питања и утицај оних који су се међу професорима тиме одушевљавали.

Као историчар и некадашњи лидер студентских протеста, имате своју анализу зашто је пропао студентски бунт 1968, а успели су они из 1991. и 1997. године.

То су била различита времена. Протести деведесетих су одреда успели зато што су имали јасне, прецизне и врло скромне циљеве. Сви студентски протести дали су нове генерације политичара који великом већином нису били на понос нашем народу. Тако ће бити и данас, само што ће недостатак установа и вођа довести до тога да неко са стране изабере и креира будуће политичаре из ове генерације.

Налазите се у епицентру пажње због својих ставова. Да ли размишљате о повратку у политику?

Ја сам непрекидно у политици.