Srbiji treba demokratija

Mene su na početku ove blokade nepoznate osobe označile kao „izdajnika” „nesolidarnog sa štrajkom”. Neovlašćeno su me snimali na mom radnom mestu dok su urlali na mene, zviždali mi pored uha, pretili mi i pokušavali da mi ukradu telefon. Te snimke su objavili. Ja od tada nisam pozvao niti jednu televiziju ili novine – mene zovu. Postojano odbijam režimske medije Pink, Informer i Hepi. Međutim, kao što nema debate na mom fakultetu i univerzitetu, tako ih nema ni na N1 i Novoj S. Tamo sam zabranjen godinama. Da li je to budućnost koja nas čeka, pita se u intervjuu za „Politiku” Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i vođa studentskih protesta protiv Slobodana Miloševića 1997. godine.

Od samog početka studentskih blokada, vi ste ih kritikovali, smatrajući da nije moguće sprovoditi blokade na univerzitetu pomoću plenuma. Zanimljiva je vaša teza da je takvo iskazivanje nezadovoljstva studenata pobeda totalitarne ideologije. Na čemu se ona zasniva?

Ovakav stav zasnivam na neporecivim činjenicama. Univerzitet u Beogradu je decenijama bastion borbe za demokratiju. Mi smo obnovili Studentski parlament tri godine pre nego što je Đinđićeva vlada usvojila zakon kojim je on predviđen, Marija Bogdanović ustoličena je za rektorku par dana pre nego što je 5. oktobra 2000. narod izborio demokratiju. Takav univerzitet je danas dočekao da ga zatvori blokada grupe aktivista koji su tek naknadno dobili masovniju podršku studenata. Oni su primili blokadu i njene ciljeve na nekakvim plenumima – ustanovama koje nisu predviđene našim statutima, zakonima i Ustavom. To su ustanove totalitarne anarhističke ideologije. Pojedini moji studenti su na takvom plenumu označeni kao „izdajnici” i izbačeni. Na nekim fakultetima plenumi su suspendovali studentske parlamente.

Meni je jasno da je do danas ovo postala generacijska stvar, ali moja podrška mladima i studentima se završava na mestu gde greše. Naklonjen sam im ali pomoći ću samo da greške isprave. I drugi totalitarizmi su u jednom času bili stvar generacije, odluka skoro svih mladih i volja većine. To nacizam i komunizam nije učinilo ništa više dobrim i manje pogrešnim.

Drugo pitanje je odnos drugog dela „akademskog naroda” – profesora. Filozofski fakultet u Beogradu, koji je 1996. posle deset dana podržao studentski protest na Nastavno-naučnom veću, danas o podršci blokadi nije tako odlučio. Do sada je u čitavoj Srbiji četvrtina profesora podržala blokade, sa tim što je ta podrška velikom većinom iznuđena kao podrška mladima, budućnosti i deci, a ne jednom nejasnom programu i sasvim totalitarnoj političkoj praksi.

Prema vašoj oceni, anarhisti su danas pobedili na univerzitetu. Smatrate li onda da je to istovremeno i poraz političkih elita koje su defilovale poslednje tri decenije. Dakle, istovremeno i vaš?

Ovakav razvoj pokazuje sve greške režima Aleksandra Vučića. Ova kriza je naplata koja ga je neumitno čekala. Ne vlada se pomoću fokus grupa. Režim je zasnovao stabilnost na rušenju demokratskih ustanova. Podsetiću na monopolizaciju medija i njihovo pretvaranje u propagande mašine. Pretvaranje Narodne skupštine u nemoćnu pričaonicu kojom vladaju režimske siledžije. Naša skupština prvi put od vremena kneza Mihaila ne raspravlja o budžetu. Režim je populistička tiranida dovoljno velika da okupi sve od Šešelja do Jelene Milić. Nesposobna da procesuira i kazni svoje naviše funkcionere – Stefanovića i Kokezu – za koje tvrdi da su kriminalci.

Ovo je poraz i nemoćne i razorene opozicije. Ona danas nema ni program ni ideologiju, umesto toga ona vodi klasni rat „svezubih” protiv „krezubih”, zavisna od stranog novca i medija koji tvrde da je Hrvatska „prodisala” kada je pod zaštitom NATO-a dovršila ustaški genocid.

Da, to je, bez svake sumnje, i moj poraz.

Od vas se, kao vođe studentskih protesta 1997. godine protiv Slobodana Miloševića, očekivalo da ćete bezrezervno stati uz studente, ali je vaša oštra kritika blokada univerziteta, a naročito Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde predajete, izazvala oprečne reakcije. Jedni tvrde da ste ušli u dil sa Aleksandrom Vučićem, drugi da se držite isključivo principa. Šta je od ovoga tačno?

Ja sam na istim ideološkim i programskim polazištima kao i pre trideset godina. Da, stariji sam i svestan sam šta je istorijski razvoj doneo nama i našim uzorima na Zapadu.

Nije ovo prvi put da anarhisti preuzimaju Filozofski fakultet. Njih sedamdesetoro nam je 2014. godine zatvorilo fakultet na tri meseca. Moji studenti su dolazili na nastavu, a nepoznati huligani su nas pljuvali, ometali urlajući i pretili... Posle tri meseca mi smo pobedili, ali su ti kriminalci mog kolegu gonili po fakultetu nožem, a mene klevetali kako sam pokušao da ubijem jednu od njih. Siledžije i klevetnike sam samostalno identifikovao i privatno predao sudu. Dobio sam dve presude u svoju korist i čekam konačnu i pravosnažu (posle deset godina i dva procesa). Iza mene moj fakultet nije stao. Nije se oglasio kada mi je „Er Srbija” maloletnog bolesnog sina izbacila iz aviona. Ćutali su i kada me je režim Mila Đukanovića, odgovoran za smrt stotina ljudi, stavio na listu osoba kojima je zabranjen ulazak u tu državu članicu NATO-a. Međutim, pre nekoliko meseci, moj fakultet je podržao šovinistu i srbomrsca Dinka Gruhonjića, tada im je smetala blokada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Velika većina nas profesora o tome nije pitana.

Moj život je moje odlikovanje i dokaz moje ispravnosti. Danas me osuđuje Miroslav Kopečni, čovek koji mi je kao direktor Instituta „Vinča” početkom marta 1997. pretio zato što ne prekidamo studentski protest, čime navodno ugrožavamo ustanovu kojoj je bio na čelu. Hoće li o mom pravu na stav suditi „zaštitnica studenata” Olja Kovačević, koja je nekada bila uz Miloševića? Hoće li neko objasniti zašto su blokaderi mene pokušavali da isteraju iz učionice, a idu na poklonjenje hrvatskoj pevačici, nacionalistkinji i porno glumici Severini Vučković?

Interesantno je da ste vi oštar kritičar politike predsednika Vučića i vladajuće strukture, ali ste u kritici blokada studenata daleko oštriji i od samih vlasti. Recimo, tvrdite da je tužna bezidejnost studenata koji se dopisuju sa mrtvim patrijarhom i ponavljaju vaše parole iz devedesetih „Beograd je svet”. Sa druge strane, mnogi posmatrači su skloniji da tvrde da su studenti izuzetno kreativni sa svojim idejama i parolama.

Blokaderi pokušavaju da se sakriju iza protesta iz 1996, koji je bio sve što oni nažalost nisu: demokratski, patriotski, inkluzivan, nezavisan... Oni su u stvari sličniji „Otporu” – kamen su u tuđoj ruci. Dok se blokaderi dopisuju sa blaženopočivšim patrijarhom, oni koji ih medijski pumpaju dovode u televizijske studije raspope, poligamiste i raskolnike da na „studentski” sud pozivaju „Porfirija Perića”.

Ovo vas pitam jer se čini da su se i univerzitetski profesori, a naročito opozicija, sakrili iza studenata i da zapravo preko njih, za koje uvek vladaju opšte simpatije, sprovode operaciju promene vlasti. Vi tu čak nemate dilemu, jer verujete da je glorifikovanje studenata neiskreno i da će na kraju studentski zahtev biti pad Vučića.

Blokade su pokazale da je demokratija, bez obzira na njenu globalnu krizu, potrebna. Nejasni zahtevi treba da budu analizirani sa pozicija loših namera onih koji su ih zaista osmislili. Niko razuman ne očekuje da za tragediju i, ako hoćete, zločin iz nehata neko bude kažnjen tokom blokada. Suđenja, osim u totalitarizmu, uvek traju godinama. Pitanje krivice sudi se samo na osnovu dokaza i nadležnosti.

Mislim da je zamisao da blokade izazovu generalni štrajk i raspad režima. Vlast bi tada, kao zrela jabuka, pala u krilo onima koje blokaderi danas sasvim „demokratski” teraju sa ulice kada ih vide. Ideja o prelaznoj vladi nije samo nezakonita, nego je u suštini ona pokušaj da se preko učešća u njoj i posledične abolicije namami deo vođstva SNS-a. „Šesti oktobar” nije izostao zato što je neko iz DOS-a „pomilovao” SPS, već zato što su promenu i poštene decembarske izbore 2000. omogućili socijalisti. Zauzvrat su dobili privatizaciju 700 odličnih preduzeća i stvarnu opštu amnestiju.

No, ako Vučić izdrži „generalni štrajk”, ako uspe da održi autoritet, blokade će se osuti.

Kada to kažete, vi tvrdite da će takav zahtev biti i Vučićev izlazak iz krize.

Ako se režim održi, on će periodično ulaziti u slične krize i na kraju će pasti u mnogo gorim uslovima.

Vučić bi trebalo da se dobro zamisli. Vlada duže od svih političara koji su bili na čelu Srbije posle kralja Milana. Ana Brnabić je na čelu vlade ostala mesecima duže od bilo kog srpskog premijera, pa čak i Pašića. Opstanak sadašnje vlasti sve više razara naše ustanove. Njegovo nasleđe, a valjda je i to Vučiću i polovini birača u Srbiji važno, time je ugroženo.

Zato treba da inicira pregovore sa celokupnom opozicijom, uz posredovanje nacionalnih autoriteta (SPC, SANU, univerziteti, uglednici...). Da omogući demokratizaciju, regulišući finansiranje, predstavljanje, kontrolu izbora, birački spisak. Srbija treba da ima tri velike parlamentarne partije i da funkcioniše kao sve susedne države. Znam da su nam SAD i EU Kumanovskim sporazumom, ekonomskim potčinjavanjem i kulturnim ratom postavile teška ograničenja održavanju demokratskih ustanova, ali to treba da nam bude dodatni podsticaj. Smena dva ili tri bloka na vlasti svakih četiri ili osam godina, jedinstvo i kontinuitet temeljne politike, naš su nacionalni interes.

Oštro ste takođe kritikovali bivšu rektorku Beogradskog univerziteta Ivanku Popović, koja je izjavila da profesori koji ne podržavaju studente nisu dostojni svog poziva. Koliko mislite da će studentske blokade ili protesti podeliti profesore kada se blokade okončaju?

Izjava profesorke Popović je ignorantska i sramotna. Kako god se sve završilo, na kraju će se na univerzitete vratiti pasivnost i učmalost, koja ih je zahvatila posle 2000. godine – lažni aktivizmi i skrivanje iza studenata njihovo su naličje.

Očekujem progon. Kada su u ponedeljak 2. decembra 2024. pokušali da me izbace sa nastave, blokaderi su upravniku Odeljenja za istoriju rekli: „Obećali ste da se ovo neće dešavati i da ćete nas podržati.” Ti koji su im to obećali deo su duboke države koja ovde nije demontirana posle 2000. godine. Imaju razna sredstva da progone profesore: kampanje laži, nametnut bojkot nastave pojedinca, zloupotrebe ustanova kako bi osporili razna prava, uskraćivanje poštenog suđenja...

Želim da svima njima ovom prilikom poručim: spreman sam. Nisam Slaviša Orlović, svi smo mnogo naučili iz progona Zorana Ćirjakovića. Braniću se i odbraniti. Svaki udarac ću uzvratiti. I da ne bude zabune, mene neće oterati lako kao Kseniju Atanasijević ili Vladimira Dedijera, niti mi nekažnjeno spaliti biblioteku kao Vladimiru Ćoroviću.

Vlasti kažu ovako: ovo je obojena revolucija finansirana iz inostranstva. Međutim, da li je stvar mnogo jednostavnija? Da li ove proteste finansiraju zapravo roditelji svih studenata jer će oni na kraju plaćati i izgubljene rokove, studiranje na budžetu, mesta u domovima i stipendije?

Postoje elementi obojene revolucije, samo vlast nije sposobna da se sa njima obračuna. Režim na univerzitetu u ovom trenutku može da računa tek na par profesora članova SNS-a. Mnogo su radili na tome da svi budu protiv njih. Vreme je da istinska strana agentura bude pohapšena, suđena i presuđena. BIA i predsednik Vučić nisu tu da nam na televiziji pokazuju fotografije i spiskove.

Živimo u društvu u kome se svakih deset godina rodi otprilike onoliko ljudi manje koliko smo izgubili u nekom od svetskih ratova. Demografski kolaps plod je propasti kulturnog obrasca, gubitka ideala i vere, a ne kvaliteta života koji je u 21. veku bolji nego ikada ranije. Sa 0,7 dece po porodici mi smo dobili „bebekratiju” – vladavinu generacija prezaštićene dece koju roditelji obožavaju umesto da ih vaspitavaju. Dobili smo pokolenja lišena stida i treme.

Kada pregledam papire i snimke iz 1997. ponosim se svojom izjavom da „studenti nisu Parsifal niti Leongrin i da sami ne rešavaju ništa u društvu”, baš kao što sam odbio svaku pomisao da naša verzija talibana (koji su nepunu godinu ranije prvi put ušli u Kabul) vodi Srbiju. Tada nisam razumeo dalekosežnost ovog pitanja i uticaj onih koji su se među profesorima time oduševljavali.

Kao istoričar i nekadašnji lider studentskih protesta, imate svoju analizu zašto je propao studentski bunt 1968, a uspeli su oni iz 1991. i 1997. godine.

To su bila različita vremena. Protesti devedesetih su odreda uspeli zato što su imali jasne, precizne i vrlo skromne ciljeve. Svi studentski protesti dali su nove generacije političara koji velikom većinom nisu bili na ponos našem narodu. Tako će biti i danas, samo što će nedostatak ustanova i vođa dovesti do toga da neko sa strane izabere i kreira buduće političare iz ove generacije.

Nalazite se u epicentru pažnje zbog svojih stavova. Da li razmišljate o povratku u politiku?

Ja sam neprekidno u politici.