Темељи и надстрешнице потемкиновске Србије

Давно су у Србији постављени темељи једне потемкиновске грађевине, а сада се показује да је чврста колико и надстрешница новосадске железничке станице.

Почело је у Новом Саду, Београду и Нишу, отишло до Крагујевца, Краљева, Чачка и Ваљева. Доспело је до Малог Зворника, Бабушнице и Зубиног Потока, али и до Париза, Лондона, Барселоне, Амстердама, Беча, Солуна и Њујорка. Бунт студената је у међувремену добио подршку средњошколаца, наставника и професора, глумаца, адвоката, значајног дела јавности.

За капиларно ширење протеста и најозбиљнију друштвену кризу последњих деценија одговорна је политика власти која нема решења. Председник све нервозније тумара од једне до друге националне телевизије ослањајући се на популистичку технику владања која почива на споју вође и масе, при чему се бришу било какви посреднички елементи, као што су институције, правила и процедуре.

Председник који је као нико пре њега поларизовао Србију, уверен је да најбоље функционише у атмосфери антагонизма, што је и по њега веома ризично. Процењује да је заштићен у скупштини, уверен је да се обезбедио у правосуђу, да му институције државе нису препрека пошто су уништене, да чврсто контролише врхове војске и полиције. Историја учи да проблем нису генерали, већ капетани. Чин капетана данас носе студенти.

Председник признаје да не разуме шта ти млади хоће. Разумем што он не разуме. Захтеви за слободом, правдом, истином, једнакошћу или одговорношћу су ван политичког видног поља јуноше Војислава Шешеља. Да је хтео, Александар Вучић би правио друштво какво траже не само млади. Да је хтео, приближио би Србију демократским вредностима ЕУ.

Он је 2019. изјавио да презире елиту оличену тада у „Апелу 100”. Данас тако говори о ПроГласу па ће бити да, иако то не сме јавно да каже, презире и елиту младости ове земље, студенте, иако они не траже његов одлазак са власти, већ очекују да прораде институције заробљене државе, захтевају корекцију система.

Председник себе воли да представи као жртву, као неког ко толико ради да је знао да у три дана прима пет инфузија, али није у стању да поверује десетинама хиљада младих који поручују да се осећају као жртве једног накарадног система.

Вучић се стално позива на народ, а када део тог народа, његова будућност, бунтовно поручује да ствари не ваљају, онда је крив гласник, а не глас. Тиме може да се објасни зашто ниподаштава буку и тишину с улица српских градова. Та галама и ћутња свакако га дотичу јер кородирају имиџ врховног жреца, али он не зна шта би. Нису му од помоћи ни израелски ни ко зна који други саветници.

Притиснут типично аутократским размишљањем да је сваки компромис израз слабости, председник покушава да се извуче овешталим триковима, али пропали су његови покушаји подмићивања младих јефтиним становима, плашења „обојеном револуцијом” по руском рецепту његовог коалиционог диверзанта или оптужбама да иза студената стоји опозиција. Председник онда нуди саветодавни референдум и обећава да ће одступити уколико изгуби.

Прво. Правници кажу да председник може или да поднесе оставку или да буде опозван у Народној скупштини. Вучић би то, као изузетан студент права, што не пропушта да каже, морао да зна. Друго. Референдуме по правилу расписују они који су уверени у победу. Вучић и његови верују да Богочовек-спаситељ не може да изгуби већ само да убедљиво потврди своју доминацију.

Вероватно су у праву, имајући у виду моћну пропагандну машинерију која је своја умећа показала на разним досадашњим изборима. Победнички микс је нешто искрене подршке, нешто подмићивања, нешто театралне популистичке демагогије и нешто ширења страха. Држи се мантре Доналда Трампа: стварна моћ је способност да посејете страх.

Референдум, кога неће бити, може да се намести, али тај позив је толико избушена камуфлажна мрежа да само наивне може да завара. Вучић је добар тактичар, али лош стратег. Није препознао да је расположење студената важније од параграфа. Пропустио је да јасно подржи студентски бунт и да свежу енергију покуша да искористи за барем минималистичку демократизацију друштва.

Власт је затворена у виртуелном свету заједно са својим преторијанцима. Одлучна је да се брани лојалистима који су се заклели крвљу, формацији која неодољиво подсећа на Коза ностру. Током расправа око обуставе рада просветара студенти објаве постер ресорне министарке са потписом „Мирно спавај, нано, све је закључано”. Власт на бенигну духовитост и крваву руку која је постала симбол протеста узврати примитивно и агресивно – средњим прстом.

Студенти солидарно кажу шта би морало да се промени. Вучића домишљато игноришу јер су њихови захтеви ван председничких ингеренција. Снага тих захтева за нормалношћу поседује моћ привлачења и старијих генерација које никада и нису помишљале на генерални штрајк.

Па шта, што би рекао председник, када они немају већину, а власт се осваја само већином на изборима? Није политика тако једноставна аритметика гласова. Политика је пре свега процес. Кумулативна функција задовољства – када се избори добијају, или незадовољства – када се губе.

Могу Вучић и СНС да се ослањају на већину, али зар не чују шта им млади поручују? Зар не виде сопствену ерозију? Можда и виде, али зачаурени у златном добу половично слободне Србије то нису у стању ни себи да признају.

Затворена у напредњачком инкубатору, власт одбија сваку помисао да озбиљно размисли како се нашла на мети генерације младих који не би да напусте ову земљу, али у њој не желе да живе док је корумпирана, притиснута неједнакостима пред судом и законом, ускраћена медијских истина.

Власт би требало да стави прст на чело, али изгледа да има прстију, али нема чела. У недостатку рационалних опција, сама себе гура на пут пропасти. Можда ће протести и посустати, али незадовољство неће утихнути. Ватра ће наставити да тиња по маховини ове земље. Уколико власт не схвати да аутентични бунт младих не може да победи и да само нормализацијом система може себи да купи мирно време до наредних избора, ватра ће се претворити у шумски пожар.

Отворен је процес чишћења друштва. Колико ће трајати? Зависи од тога да ли ће власт препознати да је време да разуме сопствену младост и друге генерације које су јој се придружиле. Јесте ово, засад, игра пата карте, али председник је захваљујући себи већ изгубио. Свако његово обраћање, а она су свакодневна, регрутује нове протесте.

Неке људе можете да варате неко време, али никада све људе све време, кажу Американци. Можда ће све изгледати као пре, али то ће бити фатаморгана прошлости у којој је председник мислио да може шта год хоће, кад год хоће и коме год хоће. Темпи пасати.