Сви аспекти „Жизеле”

Књигу „Играћу увек: психологија уметности романтичног балета – Жизела”  Ирене Калафатовић Крешић, психолога, балерине, критичарке, недавно је објавила издавачка кућа „Чигоја”. Око стотинак брижљиво изабраних фотографија и репродукција познатих уметничких дела инспирисаних игром прате текст у овом издању, које је представљено и на  последњем  Сајму књига у Београду. 
Психолог проф. др Бојана Шкорц  у поговору ове књиге каже:
– Студија се бави, са психолошког аспекта, феноменом женског класичног балета. Жизела, њен лик, концепт, уметнички, шири културни и психолошки садржај, који лик прате, сагледавају се са позиције дубинске психолошке студије симбола. Балетски комад, по уверењу ауторке, својом универзалношћу и надвременским значењем, одсликава у себи све фундаменталне одлике класичног женског балета, а захвата и питање жене, њене архетипске симболике, друштвене улоге и историјског контекста у који се смешта.

Да подсетимо читaоце да је „Жизела”, дело композитора Адолфа Адама,  најпоетичнији балет епохе романтизма, познат и под називом „Виле”, као и  да је често анализиран са намером да се одговори на питање у чему је тајна његове ванвременскe димензијe. Књижевник Теофил Готје, у потрази за сижеом либрета, мотив налази у песми Виктора Игоа „Fantomes”, као и старој рајнској легенди коју је обрадио немачки песник Хајнрих Хајне у делу „Путне слике”.  Хајне је био инспирисан и српском  народном поезијом, јер словенска митологија говори о девојкама које, уколико умру на дан свог венчања, постају виле, прозрачна, бестелесна  бића.  Свакога, ко их у том тренутку угледа, увлаче у игру до изнемоглости и самог краја. Идеју Теофила Готјеа прихватио је либретиста Верноа де Сен-Жорж и тако је настала ова прича о искреној љубави као идеалу романтизма. Кореограф Жан Корали, радио је на поставци балета који је премијерно изведен у париској Опери 28. јуна 1841. године, а главне улоге тумачили су Карлота Гризи, Лисјен Петипа и Адел Димилатр. Верује се да је и Жил Перо, знаменити кореограф и супруг Карлоте Гризи, такође учествовао у стварању представе и допринео њеном великом успеху. „Жизела” је нестала са репертоара париске Опере 1868. године, а њен велики повратак у француској престоници догодио се 1910. године, захваљујући  чувеном Сергеју Дјагиљеву. 
Указујући на историјат настанка „Жизеле”, Ирена Калафатовић Крешић сматра да он залази у структуру духовности људског бића. Анима је архетип женскости у несвесном код мушкарца, истиче она,  и сви који су  стварали овај балет били су опчињени Карлотом Гризи и пројектовали су своју аниму на њу и на овај балет.  А то се, додаје, односи на Готјеа, Пероа, кореографа, партнера  Петипа и композитора Адама. На крају, и сама Карлота је у лик Жизеле унела своју душу. Зато су ова улога и  балет бескрајно психолошки богати, јер упућују на тајну везу уметности и  психологије жене. Балерина која додирне те психолошке моменте, попут  Карлоте, постаје права Жизела, вели ауторка.
Друго име Жизеле је Вила, која у првом чину одише анимом девице и љубавнице, а у другом виле и светице. Балет има много дирљивих сцена  и у гледаоцу покреће она сфингина питања, а једно  је: шта је уметност и уметник?
Ауторка образлаже и појам „трећег тела” и каже: „То није оно што кореограф постави или што рефлектује лик, већ га ствара балерина на ивици спајања субјективног тела, њене телесне интелигенције и чистог академског језика класичног балета. Према сликама трећег тела проглашавамо играчицу примабалерином апсолутом.”
Само је неколико уметница успело да на тај начин дочара Жизелу, попут Карле Фрачи, Олге Спeсивцеве, Ивет Шовире, Наталије Бесмертнове,  Наталије Макарове..., сматра ауторка књиге, која се по специфичној теми у области психологије игре ретко среће и код нас и у свету.