Добар песник, да је човек таки

У вашем цењеном листу 23. јануара објављен је текст о Хрватској дворској канцеларији, Ивану Мажуранићу као канцелару и његовом односу према Србима. Посебно је истакнута чињеница да су у то време, кад је Мажуранић био канцелар (1862−1865), многи познати Срби, не само у Хрватској дворској канцеларији већ и у неким другим високим политичким и судским органима власти Хрватске, „лепа званија имали”. Све што је написано је тачно, па на основу тога читаоци могу закључити да су Мажуранић и тадашњи органи хрватских власти према Србима били веома широкогруди и да су односи између Срба и Хрвата били више него идеални. То тако изгледа кад се поменуте чињенице истргну из ондашњег временског контекста и ондашњих политичких односа.

Суштински је стање било другачије. Срби у Хрватској у време када је живео Мажуранић званично нису били признати као политички (конститутивни) народ. Третирани су као део хрватског политичког народа, као Хрвати православне вере. Кључно политичко питање у Аустрији било je тада њено државноправно преуређење – да ли ће она бити уређена као централистичка, федералистичка или дуалистичка држава. Као канцелар, Мажуранић је имао обавезу да у Хрватској обезбеди што више присталица које ће стати уз Беч, а не уз Пешту. Да би испунио тај задатак он се, за разлику од народњака бискупа Штросмајера и праваша Анте Старчевића, повезао с многим познатим Србима. Да би их придобио додељивао им је многе значајне политичке положаје. У сваком случају није то чинио из симпатија и љубави него из политичке нужде. Из нужде, да би се Хрвати, заједно са Србима, што јаче и успешније одупрли Мађарима и наметању неравноправне нагодбе с њима. Хрватски сабор је 1867. из истих разлога признао Србе „као народ србски са хрватским народом истовјетан и равноправан”. То признање било је кратког века. Трајало је до 1873, до ревизије хрватско-угарске нагодбе.

Када је после ревизије хрватско-угарске нагодбе Мажуранић постао бан дошао је до изражаја његов прави однос према Србима. Он је 1874. донео Закон о пучким школама и препарандијама. Том закону био је циљ да укине српске аутономне школе, које су биле под црквенонародном управом, и да добро осмишљеним школским програмима што брже оствари хрватизацију Срба. Закон је изазвао велико незадовољство и снажан отпор Срба. Мажуранић је из политичких разлога укинуо Српску учитељску школу у Пакрацу. Водио је праву хајку против њених учитеља, које је оптуживао да шире идеје српства па их је држао у затвору. У време устанка у Босни и Херцеговини Мажуранићева влада је 1876. пунила затворе недужним Србима. Фрањо Рачки је тврдио да бан све то чини „по заповиеди и напутку из Пеште” па је написао Ватрославу Јагићу: „одавле толики затвори у Пакрацу, Карловцу, Осиеку, Дарувару итд. оних, који су несретни звати се Срби и који своје симпатије за бореће се Србе њешто бучније изразују (…)”.

Добронамерна и хумана британка Мис Ирби тврдила је да нема никаквих разлога да, као странкиња, прави разлику између православних и католика, али је о Мажуранићевој противсрпској политици 1878. године написалa да се „једини мотив томе (Мажуранићевом) гоњењу Срба налази у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет против Срба (…)”.

Ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер је о Мажуранићевој противсрпској политици између осталог написао: „Од неког времена по хушкању Мађара и Нијемаца (…) Хрватство ставља се у очевидну опреку према Српству. (…) Наши слабићи посве попуштају туђем упливу и рекао би, не имају ниједне позитивне мисли, него противити се Српству (…)”. Писмо о Мажуранићевој противсрпској политици написано Ф. Рачком 11. марта 1879. Штросмајер је завршио речима да хрватска влада с баном на челу „душману за љубав затвара Србе ни криве ни дужне (…)”.

Имајући у виду нимало пријатељски однос Мажуранића према Србима, наш народ у оно време није о њему случајно говорио: „Добар песник, да је човек таки”.

Василије Ђ. Крестић