Пуна срца у „пензију”

„Сигуран сам да сте сви ви поносни на мене, а ја сам поносан на све оно што сам урадио. Била ми је изузетна част. Препоносан сам како сам ову земљу представљао. Наставићу да пратим атлетику, да бодрим све моје колеге. Атлетика ће и у будућности бити мој живот”, рекао је четвороструки олимпијац Србије Асмир Колашинац док се протекле среде, у сузама, опраштао од атлетике.

Некадашњи европски шампион у бацању кугле, протеклог лета на Светском првенству у Риму, у својој 40. години, заузео је 18. место (19,19 м). Од тада је бирао погодан тренутак за крај своје каријере и одабрао Међународни митинг у Београду, на којем је, бодрен онима који га највише воле, заузео пето место (19,49 м).

„Не зна човек како да се припреми за овакав моменат… Хтео сам да се фокусирам на резултат, али када сам видео сву ту публику, пријатеље, родитеље… Тај фокус је остао по страни, желео сам пред свима њима да уживам у последњих шест хитаца.”

У сјеничкој породици Колашинац атлетика је традиција, коју су од родитеља, Спаха и Мурадије, наследили синови Алмир (рођен 1980, бацач копља) и Асмир (1984), рођен у Скопљу, у којем је породица живела неко време, па се вратила у свој завичај.

Носилац Националног спортског признања Србије, Асмир Колашинац скренуо је пажњу домаће јавности када се квалификовао за Олимпијске игре у Пекингу 2008, на којима је први од свих српских атлетичара изашао на борилиште. Сломили су га трема и неискуство (33. место). Од тог тренутка све више је напредовао, уз тренера Николу Томасовића, и у том олимпијском циклусу (2008–2012) направио огроман искорак у својој каријери. У јуну 2011, са хицем од 20,50 м у Новом Саду, постао је први српски олимпијац са А нормом за Лондон. На тим играма заузео је седмо место, што је његов најбољи пласман на највећој смотри спорта.

У Лондон је отпутовао као освајач бронзе на Европском шампионату у Хелсинкију 2012. године (20,36 м), што му је најбољи пласман на отвореном. Проглашен је за најбољег атлетичара Србије у 2012. години.

Свој најлепши тренутак у каријери доживео је на Европском дворанском првенству у Гетеборгу, 2013, када је освојио златну медаљу (20,62 м). Две године касније, у Прагу, окитио се сребром (20,90 м). Лични рекорд поставио је у Београду, 27. јуна 2015: 21,58 м. Државни рекордер је Драган Перић са 21,77 м (1998. год).

На европским шампионатима има и два пета места (2014, 2016) и једно осмо (2022), а на светским (на отвореном) најбољи пласман му је седмо, у Пекингу 2015 (20,71). Мада је на Светском првенству у Барселони, 2010, завршио на деветој позицији, касније је пребачен на седму, због допинга двојице белоруских бацача. Има и сребрно одличје са Медитеранских игара из Алжира 2022.

На питање да ли жали за нечим у каријери, каже да је свестан да се „неке ствари догађају јер је тако суђено”, али да ипак остаје жал што је уочи Европског првенства у Београду 2017. морао да се оперише због повреде. Иако је, како осећа, могао да освоји још коју медаљу, истиче да то у овом тренутку и није толико битно:

„Три или шест медаља, и није толико важно. Сматрам да је много важније то што сам ван терена био шампион. На то сам посебно поносан!”