Верујем у боље сутра

Да никад није касно за промену професије али и начина живота говори пример Мине Гајовић, глумице и здравственог радника, која живи и ради у Паризу. Она је у подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” говорила како је дошло до тога да из света медицине уплови у свет глуме и да у потпуности пронађе себе у једном сасвим другачијем послу. Појаснила је да је пре одласка у Париз радила у зајечарској болници као бабица, али да је због љубави донела одлуку преко ноћи оде у Француску и да тамо настави живот, иако није знала ни реч француског језика.

– Увек сам веровала у себе и надала сам се да ћу успети у ономе што радим. Тешко је када си у туђој земљи и не причаш језик. Себи сам рекла да морам да га добро научим. И било је много тешко. Али сам успела да га научим одлично за две године. Нашла сам неке методе, помогли су ми пријатељи који су ишли са мном на часове језика. У тренутку када сам одлазила у Француску нисам ни размишљала о томе шта ме чека. Била сам веома заљубљена и та љубав је била толико велика да ме је она на неки начин гурала да могу да остварим све што сам пожелела. Мислила сам да ћу у Паризу радити у болници, да ћу имати своју каријеру и да ћу бити са својим супругом. Али реалност ме је „задесила”, развела сам се и оставила посао у болници. Осетила сам се хендикепирано… – објашњава Гајовићева.

Да би радила у својој струци у Паризу најпре је морала да заврши њихову школу, јер се наша диплома није признавала, а затим је посао добила у једној од престижних француских болница, у којој се годишње обави више од 3.000 порођаја.

– Шест година сам радила у тој болници. То је био један диван период. Међутим, колико је посао бабице диван, с друге стране има и ситуација које нису тако пријатне. Стекла сам неко искуство и рекла сам себи да не могу више то да радим, сламала ме је нека туга, јер је последња година рада у болници била баш компликована због много лоших ствари које су се дешавале. Ту пре свега мислим да много превремених порођаја, много беба које су се налазиле на реанимацији. А ми бабице смо дужне да се бринемо о свему томе. Све је то почело да ме погађа превише и онда сам рекла себи да мислим да је тренутак да изађем дефинитивно из тог посла. И онда се десило да је глума дошла у мој живот и захваљујући њој много лакше сам прекинула тај контакт с болницом и оставила сам то поглавље иза себе – нагласила је гошћа нашег подкаста.

Као један од најтежих дана у животу она истиче да је био тренутак када је ишла да потпише папире за развод брака и када јој је у глави само била дилема: да ли да остане у Француској или да се врати у Србију. У том тренутку је добила поруку о кастингу за једну од главних улога у француском филму и одлучила је да то прихвати. То јој је променило живот.

– То је био неки знак на путу и заиста је деловало као можда преокрет у животу. Није било лако одлучити да останем у Паризу сама... Значајна је подршка Удружења „Сви Срби у Паризу”. То је једна велика група где смо доста активни ми који тамо живимо. Један човек из те групе је приметио мој таленат и послао ми је линк за кастинг са напоменом да ме види у тој улози. Помислила сам зашто да не, можда ми то буде ново искуство, нови изазов у животу. И тако је све кренуло… Глуму не гледам као посао, већ као право задовољство. Препородила сам се и пронашла сам себе. Наставила сам да се бавим и моделингом, што сам и раније радила, али нисам од тога много зарађивала. Идем на часове глуме, завршавам њихов стаж јер је тамо једноставније школовање за глумце. Задовољна сам у ком смеру све полако тече – додаје наша саговорница.

Напомиње да није лако странцу да направи успех у иностранству, да су јој француски глумци рекли да је и њима тешко да дођу до добрих улога у дугометражним филмовима и да је најважније бити аутентичан, другачији од других да би те неко запазио.

– Или ће неко да те примети или нико. Битно је да носиш неку звездицу у себи. Ако неко не примети како она сија и прође поред тебе и ти прођеш поред те прилике – то је то. Све зависи каква је твоја срећа. Треба да препознаш праву прилику у правом тренутку. И да немаш страх. Јер страх много кочи људе. То нас мало блокира и ту већ налазимо на велике препреке које сами себи стварамо. Кад се једна врата затворе у животу, друга се отворе. Па макар и прозор отворио. Ја сам имала доста затворених врата у животу, али отворених прозора. И те прозоре сам широм отворила и била сам срећна због тога. Верујем у боље сутра и увек идем с позитивном енергијом, никад себе нисам успоравала. Колико год су други пробали да ме успоре, ја им то нисам дозвољавала, нисам прихватала то што говоре. Увек размислим о свему два пута. Не волим превише да причам другима о плановима, већ тек када нешто урадим, онда волим да поделим срећу са другима. Имала сам бројне непријатности и увек сам се удаљавала од непријатних људи. Чим осетим неку негативну енергију или негативне људе око себе, имам одбрамбени систем да себе удаљим од тога. Доста је било љубоморних колегиница. Њихова енергија ми није одговарала и само ме је вукла некако на доле. Решила сам, колико год је било тешко јер сваки однос и пријатељски и љубавни има утицај на нас, да се удаљим од таквих људи. Мој став је да увек треба веровати свом инстикту и слушати себе – додаје Гајовићева.

Кад год уграби мало времена, ова млада глумица долази у родни Зајечар како би видела породицу. Воли и Београд, где је недавно одржана и премијера једног њеног филма. Истиче и да је одушевљена филмом „Чувари формуле” Драгана Бјелогрлића, у коме глуме српски и француски глумци.

– Погледала сам га три пута. Прича је изузетно јака и саветујем свима да погледају филм. Познајем неке од француских глумаца који су имали роле у том филму. Француско-српска веза је прелепа и верујем да ће бити реализован још један пројекат који ће се одиграти у Паризу исто са француским и српским глумцима – каже Гајовићева.

Жеља јој је да једног дана глуми и на свом матерњем језику.

– Постоје неки преговори са нашим редитељима овде у Србији и много сам срећна због тога. Сан ми је да имам неку улогу на српском језику, тако да верујем да ће се то остварити – додаје Гајовићева.

Захваљујући планинарењу упознала сам себе

За планинарење Мина Гајовић каже да је важан сегмент њеног живота и да је многе ствари научила управо захваљујући том хобију.

– Себе сам упознала. Пробудило се нешто у мени, нека снага за коју можда нисам ни знала да је имам, која је била притајена, ушушкана баш онако лепо. Када сам први пут отишла на планину, прешла 22 километара, и обишла осам водопада, схватила сам колико је природа јака и колико та природа нама даје ту своју моћ. Планинарим сваки пут када дођем у Србију, а у Француској се теже налази друштво за планинарење. Људи тамо немају времена за те активности, више воле да проведу неки викенд у спа-центру на пример – додаје Мина Гајовић.

Мотивисаност и хуманост

У Француској вапе за здравственим радницима који су веома мотивисани да раде, али који су уједно и хумани, појашњава гошћа нашег подкаста.

– То је веома битно у овом послу јер било је тренутака када сам радила у болници и нисам имала паузу по 12 сати. Једино ако волиш посао који радиш можеш да пружиш људима заиста оно најбоље од себе. Ја сам пружила максимум и кад сам осетила да више то не могу да радим, почела сам да „пуцам по шавовима”. То је био важан тренутак да донесем одлуку да не желим више тиме да се бавим – наводи наша саговорница.

Јутарње трчање и детокс

Наша саговорница саветује свима да одлазе на превентивне прегледе, да воде рачуна о себи јер је увек боље сазнати на време ако постоји неки проблем него прекасно.

– Увек водим рачуна да ако осетим да ми нешто није у реду са организмом одем код лекара и урадим анализу крви. Имам неке своје ритуале, као што је на пример јутарње трчање. То ми помаже много у одржавању добре линије, али пре свега менталног здравља. Ујутро имам неки обичај да попијем напитак који је за мене детокс. То је исцеђен лимун и мало меда у чаши топле воде. Мислим да то мом организму омогућава да функционишем лепо и да немам никакав здравствени проблем. Трудим се да се храним неком био-храном, колико је то могуће и да кувам код куће. Избегавам брзу храну – напомиње Гајовићева.

Заједно са Србима у биоскоп и на утакмице

Наша саговорница истиче да интернет страница „Сви Срби у Паризу” постоји већ дуго година.

– Помажемо једни другима, обавештавамо једни друге када ће бити одржан неки српски догађај. На пример, да ли ће неки наш филм бити приказан у неком малом француском биоскопу. Онда се договоримо да се окупимо и одемо да га заједно погледамо. И утакмице гледамо заједно. И то је баш лепо. Та страница на неки начин одржава тај однос. Више од 50.000 људи је повезано, присутни смо, има нас доста. То ми је конекција са нашим људима, јер се углавном дружим са Французима – додаје Мина Гајовић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ