Verujem u bolje sutra

Da nikad nije kasno za promenu profesije ali i načina života govori primer Mine Gajović, glumice i zdravstvenog radnika, koja živi i radi u Parizu. Ona je u podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” govorila kako je došlo do toga da iz sveta medicine uplovi u svet glume i da u potpunosti pronađe sebe u jednom sasvim drugačijem poslu. Pojasnila je da je pre odlaska u Pariz radila u zaječarskoj bolnici kao babica, ali da je zbog ljubavi donela odluku preko noći ode u Francusku i da tamo nastavi život, iako nije znala ni reč francuskog jezika.

– Uvek sam verovala u sebe i nadala sam se da ću uspeti u onome što radim. Teško je kada si u tuđoj zemlji i ne pričaš jezik. Sebi sam rekla da moram da ga dobro naučim. I bilo je mnogo teško. Ali sam uspela da ga naučim odlično za dve godine. Našla sam neke metode, pomogli su mi prijatelji koji su išli sa mnom na časove jezika. U trenutku kada sam odlazila u Francusku nisam ni razmišljala o tome šta me čeka. Bila sam veoma zaljubljena i ta ljubav je bila toliko velika da me je ona na neki način gurala da mogu da ostvarim sve što sam poželela. Mislila sam da ću u Parizu raditi u bolnici, da ću imati svoju karijeru i da ću biti sa svojim suprugom. Ali realnost me je „zadesila”, razvela sam se i ostavila posao u bolnici. Osetila sam se hendikepirano… – objašnjava Gajovićeva.

Da bi radila u svojoj struci u Parizu najpre je morala da završi njihovu školu, jer se naša diploma nije priznavala, a zatim je posao dobila u jednoj od prestižnih francuskih bolnica, u kojoj se godišnje obavi više od 3.000 porođaja.

– Šest godina sam radila u toj bolnici. To je bio jedan divan period. Međutim, koliko je posao babice divan, s druge strane ima i situacija koje nisu tako prijatne. Stekla sam neko iskustvo i rekla sam sebi da ne mogu više to da radim, slamala me je neka tuga, jer je poslednja godina rada u bolnici bila baš komplikovana zbog mnogo loših stvari koje su se dešavale. Tu pre svega mislim da mnogo prevremenih porođaja, mnogo beba koje su se nalazile na reanimaciji. A mi babice smo dužne da se brinemo o svemu tome. Sve je to počelo da me pogađa previše i onda sam rekla sebi da mislim da je trenutak da izađem definitivno iz tog posla. I onda se desilo da je gluma došla u moj život i zahvaljujući njoj mnogo lakše sam prekinula taj kontakt s bolnicom i ostavila sam to poglavlje iza sebe – naglasila je gošća našeg podkasta.

Kao jedan od najtežih dana u životu ona ističe da je bio trenutak kada je išla da potpiše papire za razvod braka i kada joj je u glavi samo bila dilema: da li da ostane u Francuskoj ili da se vrati u Srbiju. U tom trenutku je dobila poruku o kastingu za jednu od glavnih uloga u francuskom filmu i odlučila je da to prihvati. To joj je promenilo život.

– To je bio neki znak na putu i zaista je delovalo kao možda preokret u životu. Nije bilo lako odlučiti da ostanem u Parizu sama... Značajna je podrška Udruženja „Svi Srbi u Parizu”. To je jedna velika grupa gde smo dosta aktivni mi koji tamo živimo. Jedan čovek iz te grupe je primetio moj talenat i poslao mi je link za kasting sa napomenom da me vidi u toj ulozi. Pomislila sam zašto da ne, možda mi to bude novo iskustvo, novi izazov u životu. I tako je sve krenulo… Glumu ne gledam kao posao, već kao pravo zadovoljstvo. Preporodila sam se i pronašla sam sebe. Nastavila sam da se bavim i modelingom, što sam i ranije radila, ali nisam od toga mnogo zarađivala. Idem na časove glume, završavam njihov staž jer je tamo jednostavnije školovanje za glumce. Zadovoljna sam u kom smeru sve polako teče – dodaje naša sagovornica.

Napominje da nije lako strancu da napravi uspeh u inostranstvu, da su joj francuski glumci rekli da je i njima teško da dođu do dobrih uloga u dugometražnim filmovima i da je najvažnije biti autentičan, drugačiji od drugih da bi te neko zapazio.

– Ili će neko da te primeti ili niko. Bitno je da nosiš neku zvezdicu u sebi. Ako neko ne primeti kako ona sija i prođe pored tebe i ti prođeš pored te prilike – to je to. Sve zavisi kakva je tvoja sreća. Treba da prepoznaš pravu priliku u pravom trenutku. I da nemaš strah. Jer strah mnogo koči ljude. To nas malo blokira i tu već nalazimo na velike prepreke koje sami sebi stvaramo. Kad se jedna vrata zatvore u životu, druga se otvore. Pa makar i prozor otvorio. Ja sam imala dosta zatvorenih vrata u životu, ali otvorenih prozora. I te prozore sam širom otvorila i bila sam srećna zbog toga. Verujem u bolje sutra i uvek idem s pozitivnom energijom, nikad sebe nisam usporavala. Koliko god su drugi probali da me uspore, ja im to nisam dozvoljavala, nisam prihvatala to što govore. Uvek razmislim o svemu dva puta. Ne volim previše da pričam drugima o planovima, već tek kada nešto uradim, onda volim da podelim sreću sa drugima. Imala sam brojne neprijatnosti i uvek sam se udaljavala od neprijatnih ljudi. Čim osetim neku negativnu energiju ili negativne ljude oko sebe, imam odbrambeni sistem da sebe udaljim od toga. Dosta je bilo ljubomornih koleginica. Njihova energija mi nije odgovarala i samo me je vukla nekako na dole. Rešila sam, koliko god je bilo teško jer svaki odnos i prijateljski i ljubavni ima uticaj na nas, da se udaljim od takvih ljudi. Moj stav je da uvek treba verovati svom instiktu i slušati sebe – dodaje Gajovićeva.

Kad god ugrabi malo vremena, ova mlada glumica dolazi u rodni Zaječar kako bi videla porodicu. Voli i Beograd, gde je nedavno održana i premijera jednog njenog filma. Ističe i da je oduševljena filmom „Čuvari formule” Dragana Bjelogrlića, u kome glume srpski i francuski glumci.

– Pogledala sam ga tri puta. Priča je izuzetno jaka i savetujem svima da pogledaju film. Poznajem neke od francuskih glumaca koji su imali role u tom filmu. Francusko-srpska veza je prelepa i verujem da će biti realizovan još jedan projekat koji će se odigrati u Parizu isto sa francuskim i srpskim glumcima – kaže Gajovićeva.

Želja joj je da jednog dana glumi i na svom maternjem jeziku.

– Postoje neki pregovori sa našim rediteljima ovde u Srbiji i mnogo sam srećna zbog toga. San mi je da imam neku ulogu na srpskom jeziku, tako da verujem da će se to ostvariti – dodaje Gajovićeva.

Zahvaljujući planinarenju upoznala sam sebe

Za planinarenje Mina Gajović kaže da je važan segment njenog života i da je mnoge stvari naučila upravo zahvaljujući tom hobiju.

– Sebe sam upoznala. Probudilo se nešto u meni, neka snaga za koju možda nisam ni znala da je imam, koja je bila pritajena, ušuškana baš onako lepo. Kada sam prvi put otišla na planinu, prešla 22 kilometara, i obišla osam vodopada, shvatila sam koliko je priroda jaka i koliko ta priroda nama daje tu svoju moć. Planinarim svaki put kada dođem u Srbiju, a u Francuskoj se teže nalazi društvo za planinarenje. Ljudi tamo nemaju vremena za te aktivnosti, više vole da provedu neki vikend u spa-centru na primer – dodaje Mina Gajović.

Motivisanost i humanost

U Francuskoj vape za zdravstvenim radnicima koji su veoma motivisani da rade, ali koji su ujedno i humani, pojašnjava gošća našeg podkasta.

– To je veoma bitno u ovom poslu jer bilo je trenutaka kada sam radila u bolnici i nisam imala pauzu po 12 sati. Jedino ako voliš posao koji radiš možeš da pružiš ljudima zaista ono najbolje od sebe. Ja sam pružila maksimum i kad sam osetila da više to ne mogu da radim, počela sam da „pucam po šavovima”. To je bio važan trenutak da donesem odluku da ne želim više time da se bavim – navodi naša sagovornica.

Jutarnje trčanje i detoks

Naša sagovornica savetuje svima da odlaze na preventivne preglede, da vode računa o sebi jer je uvek bolje saznati na vreme ako postoji neki problem nego prekasno.

– Uvek vodim računa da ako osetim da mi nešto nije u redu sa organizmom odem kod lekara i uradim analizu krvi. Imam neke svoje rituale, kao što je na primer jutarnje trčanje. To mi pomaže mnogo u održavanju dobre linije, ali pre svega mentalnog zdravlja. Ujutro imam neki običaj da popijem napitak koji je za mene detoks. To je isceđen limun i malo meda u čaši tople vode. Mislim da to mom organizmu omogućava da funkcionišem lepo i da nemam nikakav zdravstveni problem. Trudim se da se hranim nekom bio-hranom, koliko je to moguće i da kuvam kod kuće. Izbegavam brzu hranu – napominje Gajovićeva.

Zajedno sa Srbima u bioskop i na utakmice

Naša sagovornica ističe da internet stranica „Svi Srbi u Parizu” postoji već dugo godina.

– Pomažemo jedni drugima, obaveštavamo jedni druge kada će biti održan neki srpski događaj. Na primer, da li će neki naš film biti prikazan u nekom malom francuskom bioskopu. Onda se dogovorimo da se okupimo i odemo da ga zajedno pogledamo. I utakmice gledamo zajedno. I to je baš lepo. Ta stranica na neki način održava taj odnos. Više od 50.000 ljudi je povezano, prisutni smo, ima nas dosta. To mi je konekcija sa našim ljudima, jer se uglavnom družim sa Francuzima – dodaje Mina Gajović.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU