Дамски ловачки клуб
Кикинда – Ловачко удружење ,,Кикинда” броји 160 чланова, а међу њима су и четири жене. Једна од њих је и 30-годишња Ивана Мунћан, која разбија предрасуде да је лов резервисан за мушкарце. Иако је нова у ловачком свету и још није положила потребне испите, одушевљено очекује оснивање првог Дамског ловачког клуба у Кикинди.
Да се бави неким другим спортом Ивана за сада није размишљала, јер је чврсто одлучила да то буде једно од најстаријих занимања на свету – лов. Ту одлуку донела је недавно, када је дошла да обавља посао техничког секретара у Ловачком удружењу ,,Кикинда”. Ловачку пушку још не користи, а план је да то учини од наредне ловне сезоне, у априлу, када прође све потребне процедуре.
– Донедавно нисам имала представу како све функционише, имала сам погрешну слику о ловцима и лову уопште. Гледајући их како раде, лов ми се свидео. Добро су организовани и желим да се усавршавам као стручно лице у ловишту. Ускоро ћемо формирати Дамски ловачки клуб, нас четири жене, а надам се да ће нас бити и више, али и да ћемо се дружити са чланицама истих удружења у Србији и иностранству. У почетку нисам себе видела са пушком, мислила сам да то нећу моћи да радим, али како време одмиче, жеља да учествујем у лову све је већа. Мислила сам да ловци само лове животиње, али није тако. То су племенити људи и много чине за екосистем и успостављање равнотеже у њему – каже Ивана за ,,Политику”.
Поред четири жене, Ловачко удружење ,,Кикинда” у својим редовима има и ловачки подмладак, десетак дечака и једну девојчицу.
– Даме заслужују један дан у недељи да се опусте. Да њихов момак или супруг остане код куће и чува децу, кува, а оне да иду у лов – каже Младен Бањац, председник Ловачког удружења ,,Кикинда”.
Ово удружење је најстарије у Србији. Газдује узгајалиштем фазанских пилића „Млака” површине два хектара (капацитета 25.000 фазанских пилића), поседује ловачку кућу, у којој се налази велика сала, додатне просторије, око 80 хектара шуме и инкубатoрску станицу.
– Први писани трагови о нашем удружењу постоје из 1875. године, а званично смо по систему ловства у Србији од 1922. године. Имамо велику фазанерију у шуми. У ловној основи нам је дивља свиња, срна, зец, фазан. Ове године смо имали четврту хајку на дивље свиње и тиме смо завршили сезону. Углавном ловимо у шуми, али има и атара под кукурузом где дивље свиње праве велику штету и ми ту наступамо, како би редуковали њихов број. Ловци су чувари екосистема – напомиње Бањац.
За ловце ово није само спорт, већ дружење пре и после тога, рекреација која окупља људе различитих интереса и професија за које је лов велико задовољство повезивања с природом.
– Наше удружење почива на добровољном раду ловаца. Више од 90 одсто активности односи се на прехрану и узгајању дивљачи, одржавању објекта. Нико од ловаца у свему не тражи материјалну накнаду или добит, него види себе у разоноди, одмору, боравку у природи. То је задовољство, упркос томе што је физички тешко, духовно и ментално је лековито. Када смо у природи ми живимо у неком свом свету, а вести уопште не пратимо. Ја највећи део времена у лову и не користим пушку, већ пратимо и посматрамо дивљач, правимо бунаре, појилишта и хранилишта за животиње – објашњава Бањац, који је добро упознат са правилима у лову.
– Једно од њих је да свако ловиште има одређене делове колико дивљачи сме да се улови и тачно се зна које су то животиње. Следећа ловна сезона почиње од 1. априла текуће до 31. марта наредне године и за сваку постоји ловни план – додаје.
Да би ловац користио пушку, каже, мора да положи ловачки испит, прође лекарски преглед за коришћење и испит за руковање оружјем. За многе, најлепша ствар у лову је адреналин, док у дугим зимским ноћима и по пет-шест сати чекају у заседи на ловину. Ипак, највећа драж је што се упознаје пуно људи, а склопљена пријатељства често остају за цео живот.
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.