Damski lovački klub

Kikinda – Lovačko udruženje ,,Kikinda” broji 160 članova, a među njima su i četiri žene. Jedna od njih je i 30-godišnja Ivana Munćan, koja razbija predrasude da je lov rezervisan za muškarce. Iako je nova u lovačkom svetu i još nije položila potrebne ispite, oduševljeno očekuje osnivanje prvog Damskog lovačkog kluba u Kikindi.

Da se bavi nekim drugim sportom Ivana za sada nije razmišljala, jer je čvrsto odlučila da to bude jedno od najstarijih zanimanja na svetu – lov. Tu odluku donela je nedavno, kada je došla da obavlja posao tehničkog sekretara u Lovačkom udruženju ,,Kikinda”. Lovačku pušku još ne koristi, a plan je da to učini od naredne lovne sezone, u aprilu, kada prođe sve potrebne procedure.

– Donedavno nisam imala predstavu kako sve funkcioniše, imala sam pogrešnu sliku o lovcima i lovu uopšte. Gledajući ih kako rade, lov mi se svideo. Dobro su organizovani i želim da se usavršavam kao stručno lice u lovištu. Uskoro ćemo formirati Damski lovački klub, nas četiri žene, a nadam se da će nas biti i više, ali i da ćemo se družiti sa članicama istih udruženja u Srbiji i inostranstvu. U početku nisam sebe videla sa puškom, mislila sam da to neću moći da radim, ali kako vreme odmiče, želja da učestvujem u lovu sve je veća. Mislila sam da lovci samo love životinje, ali nije tako. To su plemeniti ljudi i mnogo čine za ekosistem i uspostavljanje ravnoteže u njemu – kaže Ivana za ,,Politiku”.

Pored četiri žene, Lovačko udruženje ,,Kikinda” u svojim redovima ima i lovački podmladak, desetak dečaka i jednu devojčicu.

– Dame zaslužuju jedan dan u nedelji da se opuste. Da njihov momak ili suprug ostane kod kuće i čuva decu, kuva, a one da idu u lov – kaže Mladen Banjac, predsednik Lovačkog udruženja ,,Kikinda”.

Ovo udruženje je najstarije u Srbiji. Gazduje uzgajalištem fazanskih pilića „Mlaka” površine dva hektara (kapaciteta 25.000 fazanskih pilića), poseduje lovačku kuću, u kojoj se nalazi velika sala, dodatne prostorije, oko 80 hektara šume i inkubatorsku stanicu.

– Prvi pisani tragovi o našem udruženju postoje iz 1875. godine, a zvanično smo po sistemu lovstva u Srbiji od 1922. godine. Imamo veliku fazaneriju u šumi. U lovnoj osnovi nam je divlja svinja, srna, zec, fazan. Ove godine smo imali četvrtu hajku na divlje svinje i time smo završili sezonu. Uglavnom lovimo u šumi, ali ima i atara pod kukuruzom gde divlje svinje prave veliku štetu i mi tu nastupamo, kako bi redukovali njihov broj. Lovci su čuvari ekosistema – napominje Banjac.

Za lovce ovo nije samo sport, već druženje pre i posle toga, rekreacija koja okuplja ljude različitih interesa i profesija za koje je lov veliko zadovoljstvo povezivanja s prirodom.

– Naše udruženje počiva na dobrovoljnom radu lovaca. Više od 90 odsto aktivnosti odnosi se na prehranu i uzgajanju divljači, održavanju objekta. Niko od lovaca u svemu ne traži materijalnu naknadu ili dobit, nego vidi sebe u razonodi, odmoru, boravku u prirodi. To je zadovoljstvo, uprkos tome što je fizički teško, duhovno i mentalno je lekovito. Kada smo u prirodi mi živimo u nekom svom svetu, a vesti uopšte ne pratimo. Ja najveći deo vremena u lovu i ne koristim pušku, već pratimo i posmatramo divljač, pravimo bunare, pojilišta i hranilišta za životinje – objašnjava Banjac, koji je dobro upoznat sa pravilima u lovu.

– Jedno od njih je da svako lovište ima određene delove koliko divljači sme da se ulovi i tačno se zna koje su to životinje. Sledeća lovna sezona počinje od 1. aprila tekuće do 31. marta naredne godine i za svaku postoji lovni plan – dodaje.

Da bi lovac koristio pušku, kaže, mora da položi lovački ispit, prođe lekarski pregled za korišćenje i ispit za rukovanje oružjem. Za mnoge, najlepša stvar u lovu je adrenalin, dok u dugim zimskim noćima i po pet-šest sati čekaju u zasedi na lovinu. Ipak, najveća draž je što se upoznaje puno ljudi, a sklopljena prijateljstva često ostaju za ceo život.