Ратници изгубљене земље

Моја генерација се увек поносила нашом „позицијом између Истока и Запада“. Свако помињање Југославије у западном контексту доживљавао сам као признање да смо „више од сиротог Истока“.

У једном споту групе Frankie Goes to Hollywood – била је то песма из 1986. године „Warriors of the waste Land“ – међу ратницима изгубљене земље, Маом Цедунгом, Реганом и Тачеровом, нашао се и – Тито. И то је био онај цртеж који се појавио у америчкој штампи у време када су Американци били одустали од „четникса“. Ја сам то тада доживео као признање да нас свет доживљава као део Запада. Данас се смејем тој наивности.

 Али, исто тако, када се у филму „Откуп“ из 1975, редитеља Каспара Вредеа, отети авион спусти у Скандинавији, па када се спомене „борио сам се с партизанима из Југославије“, па када се помену наши интернирци у Норвешкој, а главну улогу – шведског агента Нилса Талвика – игра Шон Конери, мени би опет дошло топло око срца. И увек када бих чуо неко презиме на „ић” у било ком холивудском пројекту, осећао сам то као лично признање. На пример, Денис Франц у спектаклу Ендруа Дејвиса „Пакет“ игра полицајца „Мајлана Делића“, великог пријатеља Џина Хекмана (једва је савладао негативца Томија Лија Џонса).

 И тако... То је сада прошлост. У наредних педесет година Срби су резервисали улоге лоших момака, а богами и девојака.

 Тако је и у два данска романа новијег датума – „Изузетак“ Кристијана Јонгерсена и „Српски Данац“ Лајфа Давидсена. Оба романа се баве данском и нашом стварношћу и у обе књиге је bad guy српски ратни злочинац из Босне.

У „Изузетку“, то је Мирко Жигић; он је тај, на први поглед, који шаље претеће мејлове двема сарадницама Данског центра за информације о геноциду, док је „српски Данац“ извесни Вук (најпопуларније српско име у Данској), који прихвата да за рачун Ирана који је бацио фатву на своју списатељицу убије ту жену док је у строго чуваној посети Данској.

У оба романа српски негативци су у некој вези с Русима; Жигић је директно повезан с руском мафијом, док је способном данском тајном агенту податке о Вуку пружио управо руски дипломата, пошто је био ухваћен и фотографисан у хомосексуалном излету у једном од данских паркова.

Јонгерсен пројицира ону представу коју добар део Скандинаваца има о овдашњим ратовима – само да смо се ми, Балканци, скупили за неким заједничким столом и причали вицеве или имали шта друго заједничко што нас, кобајаги, интересује, па да нас бог види!

Ствар је обратна. Управо оно заједничко народима на Балкану представља сталан извор сукоба – чији су Андрић и Тесла, а сетимо се да смо се практично растали на фудбалском стадиону само неколико месеци пошто се СКЈ распао на конгресу.

Никад није сувишно поновити да је погрешна теза да је довољно имати нешто заједничко па да то спречи (нарочито међунационалне) сукобе, што је омиљена заблуда оних који би да нађу решење за наше мржње и злочине. Имали смо, на пример, фудбал као заједнички интерес, али он је био само полигон за вежбање и развијање мржње.

Један Данац, велики љубавни песник, Хенрик Нордбранд, одлично је скрозирао психологију фудбалског навијача и самог фудбала као тријумф идиотизма и кретенизма.

Лајф Давидсен – дански Џон ле Каре – по мом суду је много ближи стварности у опису Вука, свог српског негативца. Имам утисак да и Давидсен гаји некакво зрнце симпатије или бар поштовања за Вука – колико је то могуће кад се зна да Вук за новац жели да уцмека једну слободоумну списатељицу – и да се види и извесни паралелизам измећу Пера Тофтлунда, данског тајног агента без мане и страха, непушача, кувара, познаваоца класичне музике и руског језика, и Вука, који воли свога оца и мајку, и који, као и Пер, има планове да се скраси с једном женом „после свега овога“.

Давидсен се у овом роману, као уосталом и у последњем „Непозната супруга“, усредсредио више на Русе, њихову мафију и такорећи одбегле агенте КГБ-а који сада изнајмљују услуге коме било, само ако се плати.

Оба романа мени показују да вероватно нећу доживети да у неком новом филму или роману опет видим Србина који глуми макар нешто позитивно. Као у оној песми „Забрањеног пушења“, осуђени смо да будемо Швабе бар једну генерацију.

Али све ово ми је само увод да бих покушао да убедим неког издавача да објави ова два романа. Наиме, желео бих да их, те књиге, одбраним од оптужбе да су антисрпске.

Идемо овако. Јесте, негативац је Србин. Међутим... На Стеријином позорју почетком хиљаду деветсто осамдесетих играна је представа „Корешподенција“ по Златном руну Борислава Пекића. Симеона Његована, унука (Милан Михаиловић), завела је Мађарица Јулијана Јулишка, у – како би рекли сељаци – тумачењу Ружице Сокић. Душебрижници су заграјали да се тако вређају припаднице наше народности. Ваљда је у то време и Мира Бањац имала монодраму с оним „Ја волела лепо официр у лепо униформа“ и слично.

Неко се тада досетио да одбрани представу указујући да је заправо највећа курва у „Златном руну“ – књаз Милош. (Додуше, нема га у представи, али Пекић пише за Милоша да би „јеб’о и мртву гују у око само да му се да“).

Е, по тој аналогији могао бих, у одбрану ова два данска романа, да кажем да су у њима највеће курве дански политичари, руски мафијаши и тајни агенти, данске политички квазикоректне чéпе, а не Срби као такви.

Срби су сада само типски негативци, као када глумац „упадне у фах“. Узмеш Дракулу, вампира, ајкулу, Србина итд...