Које је дете „број један” у родитељском срцу

 „Када сам био мали, моја најбоља пријатељица била је две године млађа од мене. Ја сам имао срећно детињство, маму и тату који су ме волели и разумели и осећао сам се као вољено дете. Она је имала несрећно детињство, маму и тату који су је грдили и осећала се као невољено дете. Ми смо се играли у истој улици, живели смо у истој кући, на истом спрату и били смо – брат и сестра.”

Иако пред записом Џорџа Микаша сви цивилизацијски митови о родитељским емоцијама падају као кула од карата, уверење да су емоције мајке и оца према деци правилно распоређене као на апотекарској ваги опстаје упркос осећању малишана да срце њихових родитеља није баш подељено на пола. И док ће сваки родитељ до последњег аргумента бранити став да се при одсецању два прста осећа иста количина бола, баш као што се при погледу на двоје деце осећа иста количина љубави, у стварности ће неки од њих славити рођење детета одређеног пола и утицати да се једно од њих осећа као „принцеза” а друго као „жаба”.

Најновије истраживање Александра Јенсена са америчког универзитета Бригам Јанг и Мекела Џоргенсен-Велса са канадског универзитета Вестерн јуниверсити говори да кћерке, старија деца, као и она која су савеснија или пријатнијег понашања, имају бољи третман од стране родитеља. Аутори ове студије указују да налази имају важне импликације, пошто су ранија истраживања сугерисала да различит однос родитеља према деци може да има негативне последице по њихов развој. Овом студијом обухваћена су деца у Европи, САД и Канади, а професорка примењене психологије Лори Крејмер са универзитета Нортистерн у Бостону истиче да је њен кључни налаз тај да понашање деце може да утиче на став родитеља према њима. Она је додала да су ипак потребна додатна истраживања да би се испитало да ли и различит однос родитеља према деци унутар једне породице утиче повратно и на темпераменте деце.

Психолог Маја Антончић истиче да је наука о души одавно дошла до сазнања да родитељи имају различит однос према својој деци, иако обично желе да их подједнако воле и понашају се исто према њима.

„Квалитет односа између родитеља и деце почиње да се гради и пре доласка детета на свет и зависи од свесних и несвесних очекивања које родитељи имају у односу на нерођено дете. Тако неки родитељи желе дечака, који се архетипски доживљава као наследник породичног презимена, а неки прижељкују девојчице, неки више воле мирне бебе, јер их оне асоцирају на (будућу) добру и послушну децу, а неки се тога плаше јер никада не знају како се беба осећа. У сваком случају, одрастање детета у великој мери зависиће од тога које је дете ’број један’ у родитељском срцу”, каже наша саговорница и додаје да у психологији не постоје егзактни закони попут оних у физици и хемији, па не постоји ни начин да се одреди икс фактор који утиче на количину љубави која се поклања различитој деци.

Међутим, искуство говори да квалитет „уклапања” између родитеља и деце зависи од нечега што се стручно назива „анлаге”, што поједностављено можемо објаснити као комплементарност психофизичких особина детета у односу на личност мајке или оца. Због тога ће се неки родитељи више везати за дете истог пола, или за дете које му је темпераментно сличније него за дете које је „копија” партнера, неки ће пружати више емоција слабијем, а неки јачем детету. Једно интелектуално супериорно дете биће различито вредновано у породицама које високо вреднују интелектуална постигнућа у односу на оне у којима се вреднује лепота. Ако дете физички и темпераментно подсећа на неког члана породице са којима је отац или мајка у конфликту, родитељ на несвесном нивоу може развити негативне емоције према детету које је на свет дошло баш са тим „пакетом” гена. Речју, ако је могуће пронаћи психолошку формулу која ће објаснити емоционални однос, онда су то личност родитеља и темперамент детета. Или, како је то духовито приметио један психолог, ако темпераменти родитеља и детета нису усклађени, они не разумеју сигнале једно другог и понашају се као да потичу из различитих галаксија.

Емоционални однос, међутим, није статичка психолошка категорија, већ се развија и мења у зависности од сазревања родитеља и детета. Постоје родитељи, објашњава наша саговорница, који се не сналазе са малом децом или „бриљирају” када дете уђе у пубертет. Дешава се и да деца одрастају у потпуно различитим животним околностима – прво дете може да одраста у време када се родитељи налазе у материјалној и професионалној кризи и немају довољно времена ни психичких капацитета да се посвете детету, јер се боре за егзистенцију. Међутим, друго дете може доћи у породицу када су родитељи пребродили материјалне проблеме и каријерно напредовали, па су много емоционално доступнији него што су то били првом детету. Другим речима, једни исти родитељи могу бити сјајни према једном, а „катастрофални” према другом детету, без обзира на његов пол, карактер или темперамент. Наравно, целу причу о неуравнотеженој родитељској љубави треба схватити условно, јер постоје маме и тате чије је срце заиста подељено напола.