Менаџер за један долар

Тројица директора „велике тројке” америчких произвођача аутомобила – Џенарал моторса, Форда и Крајзлера – ових дана су по други пут у Вашингтону, где пред Конгресом скрушено моле да им држава одобри 34 милијарде долара помоћи. Цела ова индустрија, иначе, некад дика Америке, оде низ воду.

За разлику од претходног боравка у престоници, када су допутовали у три одвојена корпоративна авиона, овога пута су пут од око 640 километара превалили аутомобилима. У америчким новинама нисам, међутим, нашао податак да ли су сами возили, или су били на задњим седиштима, јер тамо је обичај да се не седи поред шофера.

А да би појачали утисак, свој захтев су зачинили и обећањем да ће, док буде трајала операција стабилизације, у својим ковертама, од досадашњих милиона, оставити само по један долар!

То, додуше, није њихов изум – симболична надокнада за првог човека, под одређеним условима који предвиђају како ће ово одрицање бити надокнађено, примењивана је и раније, али је у овом случају занимљиво да су поменута тројица, кад им је то сугерисано само пре неколико дана, ту понуду глатко одбацили.

Формула „менаџер за један долар” изгледа прилично несврсисходно, с обзиром на комплексан посао који треба да обаве: да увелико оштећене и на много места избушене корпоративне бродове америчких произвођача аутомобила доведу до профитабилне луке.

Али је политички логична, с обзиром на то да су исти људи – Ричард Вагонер (ГМ), Ален Малалју (Форд) и ... (Крајзлер) примали милионске износе у доларима док су послови ишли низбрдо – и тако годинама. Преживеће дакле и са једним доларом.

Њихова понуда да управљају за џабе подударила се иначе са, рекло би се, глобалним трендом, завиривања у менаџерске коверте, што није поштедело ни нас. После афере на београдском аеродрому, наша јавност се из дана у дан скандализује открићима о платама директора наших јавних предузећа. Те плате су, истина, ситниш у поређењу са онима у развијеним економијама, али и наша економија је ситниш у овим релацијама. Код наших, међутим, нико још није понудио да управља за један динар.

Може ли неко да буде квалитетан менаџер за један долар (или један динар), односно да ли ће бити милион пута креативнији и успешнији ако је плата милион долара (или динара)? Шта су, заправо, критеријуми за одређивање менаџерских плата?

Кад се то питање постави у напредним привредама, онда је одговор прилично једноставан: главни менаџери су меритократија, дакле елита најспособнијих, чије плате зависе од успеха корпорација које воде. Кад корпорације имају профит, увећавају своју берзанску вредност и усрећују акционаре – менаџери се богате.

Али финансијска криза која је (не)очекивано избила у самом средишту светског капитализма открила је да је ово у ствари била само теорија, док је пракса нешто друго. Менаџери су своје милионе добијали и кад је пословање било на великој низбрдици. Чак и у ситуацијама кад су морали да буду смењивани, због тога нису очајавали. У њиховим уговорима је обавезна била клаузула „златног падобрана” – такође милионских отпремнина.

Да цео систем није био баш усклађен са економским реалностима – да су, другим речима, менаџери ипак постали привилегована каста – сведоче и чињенице о повећању дистанце између менаџерских и радничких плата, наравно, у корист ових првих. Да је, примерице, минимална надница у Америци расла истим темпом као и менаџерске надокнаде, она би данас уместо само пет, била 23 долара. Иначе, однос просечне менаџерске и просечне радничке зараде у Америци данас је 433:1!

Занимљиве су и бројке о разликама међу водећим економијама у том погледу. Са око два милиона долара годишње, амерички директори су у врху међународне менаџерске лиге. Већина осталих развијених земаља у том погледу је скромнија, негде око милион, са изузетком Јапана, где је то скромније, своди се на око пола милиона годишње. Менаџери у Кини зарађују десет пута мање од својих америчких колега.

Неко је код нас предложио да менаџери јавних предузећа не зарађују више од председника републике, што би им прилично стањило коверте. Ако би се та формула применила и на међународном нивоу, стањила би и коверте светских менаџера. У таквој ситуацији најбоље би прошли сингапурски директори, јер њихов председник је по плати светски рекордер (2,46 милиона долара годишње). То не би пријало америчким менаџерима, јер Буш има законом одређену плату од само 440.000 долара (колико ће припасти и Обами). Ангела Меркел прима 242.000 евра, а готово у евро исто толико и Никола Саркози (240.000 евра). Прилично мању плату од њих има међутим Гордон Браун – 187.611 евра...

Вратимо се, на крају, менаџерима: ситуација у вези са њиховим платама можда се најбоље може описати констатацијом да су њихови најбољи резултати – суме за које су се изборили у својим уговорима.