Много радничких плата за црвену „шкоду”

Приједор – Црвена „шкода” Вукашина Батоза из Приједора је права атракција на улицама града на Сани. Купљена је 1968.године и имала је на себи ознаку 1000 МБ. У шали, Батоз каже да су га убеђивали да то значи „хиљаду малих брига” што он, одговорно, демантује.

„Ауто је коштао много мојих радничких плата тако да сам је отплаћивао десет година.Касније се испоставило да је била вредна многих одрицања која је, због куповине нових кола, претрпела моја породица”, казује Батоз и подсећа да је, упркос тешким временима био довољно храбар да као радник у приједорској Фабрици целулозе и папира „Целпак” одлучи да купи аутомобил који га, ево, служи већ четрдесет година.

Пре четири године Вукашин је чврсто одлучио да пошаље писмо у Чешку, у град Младу Болеславу, где је аутомобил произведен, да му пошаљу неке делове.

– Послао сам им фотографију на којој је цела моја породица, односно четири генерације које су се возиле у „шкоди”. Одговорили су ми да су, још пре двадесет година престали да их производе, са осмехом прича и додаје да су му Чеси препоручили да се обрати клубовима ветерана.

Овај аутомобил Батозе никада није издао. А путовали сусваке године на море, у Пулу или Задар и где све не. Иако му је километар-сат стао Батоз рачуна да је аутом прешао око 350.000 километара.

Памти разне догодовштине са својом „миљеницом”. Крајем деведесетих година, на техничком прегледу, један младић, много млађи од ове „шкоде”, признао је да овакав ауто није никада видео у животу.

Иако је одавно зашао у осму деценију живота, овај живахни Приједорчанин је и даље за воланом своје „шкоде”. У њој је превезао готово тону цемента док је градио кућу. Истина, она не може да развије велику брзину,али то Вукашина и његову супругу Биљану, одавно пензионере, не брине.

Иако је, пре осамнаест година,као висококвалификовани папирничар отишао у пензију, Батоз не престаје да ради. Приједорском „Целпаку” „донео” је 52 иновације које су примену нашле у производњи. Обишао је многе европске земље ради усавршавања у струци и зато га данас, казује на крају, боли сазнање што је фабрика у којој је провео 40 година и где је радило више од три хиљаде Приједорчана постала рушевина и брдо старог гвожђа.

Кашо, како га из миља зову, пензији додаје новац од малих проналазака. Још у рату, па и касније, поправљао је шпорете на дрва и смишљао начине како да усаврши овај извор енергије. Један такав патент нашао се у његовој кухињи где штеди струју.