Плаћени за лажи

У Фајетвилу (у америчкој Северној Каролини) постоји медија центар чија је опрема део технолошки најсавременијег што постоји, а задатак нешто више од обичног информисања, објавио је једанпут „Њујорк тајмс” (Џеф Герт). Центар дневно производи „пакете” музике и вести, а ови се онда пребацују мрежи „пријатељских” радио и телевизијских станица у Ираку и Авганистану. Центар се и „храни” отуд, са фронта. У Багдаду и Кабулу дежурају камионистудији, спремни да увек појуре на место првог следећег кризног догађаја. Али – „центар није део новинске организације него је војна операција, а писци и продуценти су војници”, објавио је лист.

У америчком Форт Брагу стационирана је „јединица за психолошке операције, јачине 1.200 људи” – чији је задатак оно што чланови тима „називају ‘истинитим порукама’ за потпору циљева Америке, мада њен командант признаје да су те сторије једностране и да постоји њихово прикривено америчко спонзорство”.

„Ми своје називамо информацијама, а непријатељево пропагандом”, цитиран је пуковник Џек Сјум, тадашњи командант Четврте групе за психолошке операције. Пуковник се узгред пожалио да „чак и у Пентагону” има пи-ар професионалаца који о томе чиме се јединица бави „не мисле најбоље”, сматрајући њене припаднике „лажљивим, прљавим преварантима”.

Епизода илуструје једну од страна савременог рата, у којем је од прворазредне важности контрола једне или друге стране над масовним доживљајем сукоба. Током рата у Ираку, САД су инвестирале стотине милиона долара у „исправан доживљај” рата у масовној свести Ирачана. Али, како ове врсте операција не наилазе на аплауз ни у америчкој јавности, у време Бушове администрације прибегло се ангажовању приватних „извођача специјалних радова”. Као такви, помињани су (у британском „Гардијану”) Линколн група у Вашингтону и Група Рендон, с центрима у Вашингтону, Лондону и Пакистану, обе састављене од бивших обавештајаца.

Према „Гардијану”, кључни стратег Линколна „у прикривеним операцијама плаћања Пентагона ирачким новинама и новинарима за публиковање сторија – ‘добрих вести’ о реконструкционим напорима (англо-америчке) коалиције” био је извесни Ендру Гарфилд, бивши официр британске војнообавештајне службе.

Теоретски, страна која је нападнута требало би да има „право на одговор” – међутим, у стварности, „право на одговор” негирано је односом снага.

Упитан зашто је током напада на Београд бомбардован студио РТС-а, тадашњи гласноговорник НАТО-а Џеми Шеј изјавио је да РТС није био урачунат у медије, јер је попуњен „службеницима власти, плаћеним да производе пропаганду и лажи”. У једној прилици касније, Шејово лаконско „објашњење” придављивања контрагласа нападнуте Србије искористио је Ентони Дворкин, извршни директор пројекта „Злочини рата”, да би завапио против Бушове намере да се због извештаја о отпору Ирачана агресији, исто као РТС, бомбардује и Ал Џазира.

Бушова идеја подигла је (срећом по Ал Џазиру) велику прашину у свету, али интересовање за феномен производње „исправног доживљаја рата” није престало. Недавно је, напротив, и оживљено – тврдњом Русије да је победила у информативном рату поводом Грузије. Успело се, наводи Москва, да јавност света први пут не прихвати оно што о почетку њеног „петодневног рата” кажу САД – да је Русија та која га је почела.