Два Вацлава и једна Чешка

АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК ЏОРЏ БУШ ПРВИ ПУТ ЈЕ ПРИЗНАО ДА СУ САД у рецесији. По речима стручњака, рецесија ће трајати најмање две–три године. Вашингтон се тако суочио са једним од највећих изазова данашњице: како да влада једне суверене државе влада када је политика национална, а бизнис глобалан? Другим речима, амплитуде приватне и државне моћи су озбиљно неуравнотежене. Истина, пре десет година се сматрало да су мегабанке попут „Ситигруп” постале превелике да би пропале, и да би ако би посрнуле читав глобални финансијски систем повукле на дно. И ево, то се управо и догодило. Мегаинтеграције, мегаутицај и мегапропаст. Крајем прошлог века корпорацијски гиганти појавили су се у свим индустријским гранама. „Ситибенк” и „Тревелерс”, „Америчка банка” и „Нејшнбенк”, па „Дојче банка” и „Бенкарс траст” биле су међу највећим интеграцијама које су трансформисале банкарство. У другим индустријским гранама ту су „Дајмлер-Бенц” који се удружио са „Крајслером”, „Бритиш петролеум” са „Амоком”, „Етна” са „Пруденшел хелтом”... Корпорацијски гиганти имају огроман уплив и када им мета постане америчка спољна и трговачка политика. Војни добављачи попут „Локид Мартина”, фирме која је и сама резултат интеграције две друге велике фирме, успели су својевремено да изврше изузетно снажан утицај на закон којим је одобрено проширење НАТО-а, чиме су била отворена нова тржишта за продају америчког наоружања. Годинама су мегакомпаније успешно маневрисале кроз скандалозно поразан систем финансирања компанија, утичући на пореску политику, еколошке стандарде, финансирање социјалног осигурања и остала питања америчке националне политике. У извесним случајевима, Америка је долазила у ситуацију да зависи од опстанка тих мегакомпанија.

И сада је све то, због економске кризе, дошло у питање. Када одговори једног дана почну да пристижу, они би могли бити исто толико радикални и пролонгирани, као и реакција на необуздану моћ корпорација, забележену у првих 40 година прошлог века.

ПРЕДСЕДНИК ЧЕШКЕ ВАЦЛАВ КЛАУС посвађао се са делегацијом ЕУ која је дошла у Праг да Клауса убеди у потребу што хитније ратификације Лисабонског споразума. Клаус се том приликом посебно „закачио” са некадашњим лидером студентске побуне из 1968. године Даниелом Кон Бендитом, сада послаником ЕУ. После 1989. године Чехословачка, тада још заједничка држава Чеха и Словака, доживела је екстравагантну трансформацију у тачеризам, па је тада премијер Вацлав Клаус захтевао како Европска унија мора да се промени да би заслужила да Чехословачка постане њен члан. Но, тадашњи, нерегулисани ваучер капитализам те земље доживео је и тужан крај, али председнику Чешке Републике Вацлаву Клаусу мора се признати конзистентност и достојанство. Њега нико и ништа не може импресионирати, Вацлав Клаус већ је сада далеко надмашио Вацлава Хавела, а Чешка је данас једна високоразвијена демократија, наравно и са свим невољама које иду уз то.

ВЕЛИКЕ СИЛЕ НЕ ЖЕЛЕ ДА СЕ ОДРЕКНУ КАСЕТНИХ БОМБИ, САД, Русија, Кина, Индија, Пакистан и Израел ни не учествују на конференцији о забрани касетне муниције која се ових дана одржавала у Ослу. Велике силе неће потписати конвенцију о забрани овог оружја, иако су се на то обавезале 92 државе света, а конвенција ступа на снагу када је ратификује њих 30. Међу државама које су потписале конвенцију су и Хрватска, БиХ, Црна Гора, Македонија и Албанија. Што се тиче Србије, коначну одлуку треба да донесе Савет за националну безбедност Србије. Зашто Србија још оклева око тога? Вероватно зато што је став војске и Министарства одбране да је касетна муниција, коју војска Србије има у свом арсеналу једно од ретких модерних убојних средстава и да ако се тога лишимо, онда смањујемо и борбену моћ армије и ваздухопловства. Чињеница да је управо и Србија била жртва касетне муниције ништа не мења на ствари, јер по до сада постојећим међународним прописима употреба касетне муниције била је забрањена само против цивилних циљева. Иначе, оружане снаге Србије располажу касетним бомбама домаће и британске производње. Британци су Југославији продали своје најбоље касетне бомбе још 1989. и 1990. године.

ИЗ ИЗРАЕЛА ОПЕТ ДОЛАЗЕ НЕСЛУЖБЕНИ НАГОВЕШТАЈИ могућег напада на Иран. Израел тешко може да се помири са будућом иранском атомском бомбом у контексту непрекидног понављања службеног Техерана да ће „збрисати израелску државу са лица земље”. Американци су до сада заустављали Израелце да не нападну иранске нуклеарне центре, али је питање колико Израел може да чека. Да ли је време између одласка старог и доласка новог америчког председника идеално време за једну војну операцију израелске војске? Многе војне интервенције отпочињале су управо тада, али и Иранци имају сада чиме да одговоре. Могу да блокирају Ормуски мореуз и тако зауставе 40 одсто светског транспорта нафте, чиме би цену нафте у свету послали небу под облаке. Техеран би могао да активира и проиранске снаге „Хезболаха” у Либану и у Сирији да ракетама опет нападну израелску територију, иранска војска могла би ракетним ударима да направи приличну штету америчким пријатељима и партнерима у региону. Дакле, могу ли САД да обуздају Израел?

ШВЕДСКА ДРЖАВА ОДБИЛА ЈЕ МОЛБУ ЗА ПОМИЛОВАЊЕ Биљане Плавшић. Бивша председница Републике Српске осуђена је у Хагу на 11 година затвора, шведско законодавство каже да осуђеници који напуне 70 година излазе на слободу, госпођа Плавшић је напунила 78 година. У до сада издржану казну није јој урачуната година дана кућног притвора у Београду...