Време jе за сабирање

Реч сабирање јавља се у бројним значењима, иако joj је једно прво и основно. Оно се односи на рачунску операцију у којој збрајамо две или више количина или величина, по правилу изражених у бројевима, ради добијања заједничке количине или величине. Средство за ту операцију јесте плус.

У другом значењу сабирати значи и сакупити на једно место, на пример, у књигу или у новине, више текстова који јесу добили одговарајуће материјално обличје, али су у својој суштини интелектуални, а бар делом, и духовни изрази веровања, надања, љубави, стремљења и других, голим оком невидљивих, сила које су аутора здружено походиле. Такво сабирање подразумева озбиљан интелектуални напор уз покушај контролисања емоција да се сваком тексту нађе право место, да му се одреди смисао и да се створи целина која неће представљати само прост збир, односно сабирање својих делова. Притом треба искључити делове који тој целини из различитих, некад рационалних, а некад интуитивних, разлога не припадају.

Треће значење јесте лично сабирање. Читав живот на овом свету је ниска (неочекиваних) узлета и (принудних) слетања, успона и падова, сабирања и одузимања. Ако је могуће макар претпоставити шта је делић животног смисла, онда је то несумњиво сабирање човеково изнутра. Оно надилази, иако претпоставља, способност или моћ концентрације (на посао, на предавање, на текст, али и на, још важније, другу особу, породицу, ширу заједницу). То сабирање изнутра јесте процес спознаје да су нека одузимања природна и нужна, корисна каткад и више од сабирања. То је и делање у складу с овом спознајом.

Човек који је сабран изнутра кадар је да допринесе и четвртом значењу „сабирања”. Реч је о сабирању људи који, премда неретко врло различити, живе за исте или сличне циљеве – да обезбеде саборност у државној, друштвеној, академској или духовној заједници којој припадају. Државник сабира људе који не мисле политички исто, али су одани својој држави и свом народу. Врхунски лекар саставља тим најбољих стручњака да лечи људе и спасава животе. Професор окупља своје младе сараднике, одане науци и струци, да израде заједничко дело. Кад се достигне тај степен сабирања, онда одузимања објективно нестају. Постоје само у субјективној перцепцији оних вечито „одузетих”. То су они што још у школи неретко седе у првим клупама, тужакају свог друга из разреда за сваку ситницу и труде се да покажу како увек најбоље знају, али немају осећај солидарности и припадности разреду. Више од ужитка у сопственом уском и крајње формалном (и формалистичком) знању, они и касније током живота уживају у својим суштинским одузимањима, подсмевањима другом или позивању другог на одговорност и одрођивању од своје државе и народа. Сабирања тих „одузимања” омогућиће им можда гомилање материјалних вредности и користи, високих позиција без суштине и ауторитета, а могуће и обрнуто – немерљиво деструктивног незадовољства зато што им чак и та „одузимања” измичу или им се не остварују у за њих задовољавајућој мери. У тим својим „одузимањима” они сабирају своје незадовољство увек ка оном сабраном. Он је једини смисао њиховог „сабирања”.

Заједница, било да је реч о браку, породици, фудбалском тиму, политичкој странци, универзитету, државном органу, може бити стабилна и снажна и оставити траг у времену што сабира прошлост, садашњост и будућност, само ако је Бог благослови да, бар у једном временском периоду, има неколико људи сабраних изнутра и спремних да употребе ту своју сабраност за сабирање читаве заједнице. У овом времену невремена, каквих је било и биће, ретко имамо прилику да чујемо да људи живе у дивном браку пуном склада, љубави и поштовања; да постоји стабилна, материјално ситуирана породица која води рачуна о духовном одгоју деце и без призивања пажње јавности поклања вишак свог материјалног благостања цркви, сиромашнима, незбринутима; да постоји странка у којој макар неколицина људи изгара за народ и државу, а не за промоцију себе, полтронства својих присталица и другог слугерањства; да постоје професори који воле студенте и студенти који уважавају професоре; да постоје државници који имају моћ да сабирају људе, народе и државе, а не моћ као такву; да постоји брат који није издао брата; да постоји отац који није издао сина или син оца. Има их, али да бисмо их могли уочити и следити морамо да се и сами сабирамо. „Одузети” немају ни вољу ни капацитет да разумеју сабирање и оне што се сабирају и што сабирају или се бар труде да то чине.

Постоји и пето значење „сабирања”. Можда је исправније рећи пети и највиши ниво „сабирања”. То је она тачка у којој се сабирају прошлост, садашњост и будућност, историјски догађаји, снажна места и изузетни људи. Сабирање или сусрет. Сретење. Оперативно средство није плус него је крст. Син одлази од оца да би дошао код Оца и отац одлази од сина да би се сусрео с њим кад дође тренутак – кад син треба да постане отац, а отац син. Завет лозе Немањића. Видовдан. За нас Србе Косово. За нас хришћане Васкрс. За све сабране Светлост – вечни живот.

Што се мене тиче, ја се претходних неколико месеци од када су почеле студентске блокаде, борим и више него раније против одузимања у себи и око себе. Највише се борим са самим собом да делам у складу с трећим и, ако бог да, четвртим значењем сабирања. Кад ме обузме душевна и духовна слабост, однекуд се јавља она Његошева: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може!

* Професор Правног факултета УБ