ТИХО, САМАРЏИЋ ПРЕГОВАРА...

Ако се неко озбиљно секира око избора за председника Србије, саветовао бих му да се опусти. Вук ће бити сит, а козе на броју... јер су интереси који спајају владајућу коалицију много јачи од добрим делом одглумљених принципијелних неслагања.
Чак и око Косова, као митске тачке званичне српске политике, рационална анализа којој су наши политичари, иначе, склони када се ради о њиховој кожи, показала би да преговори око Косова и евентуалне једностране одлуке после 10. децембра имају мало везе с председничким изборима.

Прво, зашто би изборна кампања сметала преговорима? Да ли би она омела Слободана Самарџића, министра за Косово и Метохију? Мислим да би кампања, као круна политичког активизма, јачала самопоуздање српских преговарача, јер је мало вероватно да би се они који би ушли у председничку кампању одрекли Косова, посебно ако рачунају да победе.

Врло су неозбиљна она разматрања која говоре о томе да би на питању датума председничких избора могла да се развргне постојећа владина коалиција. Ако је тачно да су нам преговори о Косову важни, онда тек то неће да се догоди, јер најлошије би било да преговоре води влада у оставци, а још би лошије било по српске интересе у тој међународној утакмици да се Коштуница загрли са Шешељевим радикалима, што би агресивном делу међународне заједнице дало неку врсту моралног алибија за одлуке неповољне по оно што ми видимо као наш интерес.

Косовски воз путује по утврђеном реду вожње и не видим како га наше махање рукама крај пруге може зауставити. Уосталом и косметски Албанци имају ових дана парламентарне изборе, али њихова партијска елита, као и свака политичка елита, види у томе шансу за појачавање позиције на којој се налазе и у преговорима око статуса Космета.

Биће, ипак, да се на тројним састанцима Коштуница – Тадић – Динкић, где овај последњи има улогу посредника, разматра шира слика и много практичнији аспекти политике којом би се на дужи рок обезбедила одрживост постојеће коалиције, с тим што сваки партнер гледа да већ сада извуче што више за будућност.

Водећим играчима у коалицији не иде лоше. Напротив. Не видим ни један разлог да је развргавају око датума председничких избора. Већ сам написао једном приликом, али није наодмет поновити да Демократска странка никада у својој историји није прошла боље на изборима него на овим последњим. Освојили су импресиван број гласова. Више него икада. Имају више министара него што су их имали у Ђинђићевој влади. Председник странке је председник државе. Имају власт у Београду. Добили су право управљања најзначајнијим јавним предузећима. Не иде им лоше у остваривању главног изборног обећања – приближавања Европској унији... Око Косова се батргају на начин који не одбија ни домаће гласове, нити им ремети рејтинг у страним канцеларијама, макар привидно зауставили су фракцијске борбе унутар странке... Па што би онда рушили столицу у коју су засели.

ДСС је сачувао место председника владе и министра полиције, нико више и не помиње Радета Булатовића, шефа БИА, као предмет спора између партнера на власти... ДСС је обезбедио контролу над очекиваном и лукративном приватизацијом енергетског сектора и обезбедио је политички простор за акцију у неколико важних тачака, важних и са становишта идеологије странке – Косово, окончање послова око уставних закона. Демонстрирају извесну независност од међународне заједнице... па се не види ваљан разлог да и Војислав Коштуница не буде чувар коалиционих тековина.

На тој врсти математике почива процена да ће се око председничких избора партнери договорити – биће расписани до краја године и одржани у периоду од јануара до марта идуће године.