Глума је живот у служби уметничке форме

75. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин ‒ Амерички глумац, књижевник, позоришни писац и филмски редитељ Итан Хок поново је раме уз раме са Ричардом Линклејтером у његовом новом филму „Плави месец” који светску премијеру има у такмичарском програму 75. Берлинала.

 Хок је играо у Линклејтеровој триологији коју чине „Пре свитања”, „Пре заласка сунца” и „Пре поноћи”, сарађивао је као косценариста што му је донело и две номинације за Оскара за адаптирани сценарио, уз она још два глумачка достигнућа у „Данима обуке” и „Одрастању” и до сада су заједно снимили девет филмова. У биографском „Плавом месецу” Хок је лик славног америчког текстописца Лоренца Харта (преминуо 1943), одиграо и за „Медведа” и за будућег Оскара, предавши се у потпуности овој дирљивој медитацији о пријатељству, уметности и љубави, уз суочавање са светом који је рат неповратно променио.

 У ексклузивном разговору за „Политику”, до којег је дошло захваљујући хрватском „Continental Filmu”, заступнику „Sonny Pictures Classics” и за територију Србије, Итан Хок говори о новој улози и дугој сарадњи са Линклејтером, како је пандемија променила позориште, а недавни штрајк у Холивуду убрзао „цветање стриминга”...

Како је могуће запамтити и у даху изговорити толико много текста у првом делу филма који је попут монодраме, а да у исто време контролисано произведете толико различитих емоција?

Како свирате Шумана? Само вежбате цео живот и научите како то да радите. Само је питање времена и сталног рада. Знате, глумим цео свој живот и имам процесе уз помоћ којих ћу запамтити реплике и учинити их својима. И покушати да их учиним специфичним и да разумем шта их мотивише. И то је део радости извођења. То је, једноставно, изузетно дуготрајно. Нешто као припрема за маратон. Само мораш да тренираш за то.

Лоренц Харт је био ниског раста и ви се у његовом лику и емотивно и физички скраћујете и то је често срцепарајуће?

Мислим да је било важно разумети зашто је његова личност тако велика. Био је низак, нико га није приметио, игнорисали су га. И одбијао је да буде игнорисан. То је једна сцена у којој се живот особе променио за 90 минута. То је скоро живот и смрт, али у реалном времену. И гледаш како се људско биће ломи.

Је ли ова прича о господском срцу посрнулог ствараоца релевантна за овај наш луди период?

Лично, увек сматрам да прошлост невероватно одражава садашњост и сматрам да је заиста занимљива. Мислим да је било дивно живети у том периоду и разумети да је свет тада био у пламену. Ми мислимо да живимо у лудом периоду, и живимо, и то је застрашујуће, али свет су увек водила чудовишта. Похлепни, егоцентрични људи као да гравитирају ка позицијама моћи кроз историју човечанства, а не маре за интересе колектива. Увек је тако било. Људи које видите у филму, у бару на журци после премијере мјузикла, ту су у тренутку када је свет експлодирао. Тако да је било лоше те 1943. године.

Харт је био уроњен у алкохол, био је самодеструктиван, сигурно да сте срели много таквих људи у Холивуду?

Алкохолизам је распрострањен широм света. Не морате ићи у Холивуд да бисте срели алкохоличара. Сви ми као заједница трпимо због тога, а многим људима је то стварно ефикасан лек против болова. Упознао сам много самодеструктивних људи у свом животу, а свет је 1943. био пун деструкције. Рођен сам 1970. године, период је другачији, али та заједница коју видите око позоришта ми је позната. Тамо сам одрастао. Знам све те људе.

Имате дугу историју сарадње са Линклејтером, пријатељство или много више од тога?

То је тридесетогодишњи разговор. Кад сам га срео, почели смо да разговарамо и већ је три деценије прошло, а ми само настављамо да причамо и то је природно за нас. Важно нам је да не узимамо једни друге здраво за готово и да имамо исте страсти и интересовања. Наравно, наша сарадња подразумева и нове сараднике и то увек мења нашу стваралачку динамику.

Први пут смо се срели овде у Берлину поводом филма „Пре свитања”, а сада се питам које су то добре, а које лоше ствари у старењу у ових 30 година?

Добре ствари су што ако останете пажљиви, ваш посао може расти. Научио сам много током година. Те 1995. на Берлинском фестивалу мислим да нисам спавао четири дана и забављао сам се више него што се тренутно забављам, али сам био и дубоко несигуран и луд. Било је тако забавно, али нисам имао одговорности.

Данас смо сведоци и дискусија треба ли стрејт глумац да игра лик геја и обрнуто. Марите ли за то?

То је веома интересантан разговор, а ја сам вероватно погрешан глумац и особа са којом људи могу разговарати о томе. За мене је радост глуме искусити како је бити други човек и замишљати и проширити своје моћи емпатије и саосећања, замишљати како је бити слеп, замислити да би било забавно играти жену. Разумем са политичке тачке гледишта то о чему се прича, као и оно да људи више не желе да гледају Дастина Хофмана као Индијанца и да то више није занимљиво. Не желимо да видимо како Ал Пачино игра слепу особу. Не желимо да Том Хенкс игра ментално поремећену особу. Знате, као да се политички пејзаж променио и ја то разумем. Као глумац, не желим да играм било коју улогу коју они желе да ми дају, тако да мислим да нисам права особа за разговор.

Да ли сте као глумац истовремено и уметник или третирате глуму само као свој посао?

Верујем да је глума уметност. Скоро да изгледа као да звучи претенциозно, али делује као позив. То је живот када је исправно. То је живот у служби. Знате да сте у служби ове уметничке форме за коју верујете да има колектив. Не ја као појединац, већ цела игра, филм, писање о филму, причање има исцељујућу моћ и ја верујем у то. Мислим да уметност представља наше колективно ментално здравље. Дивно је бити у окружењу где људи могу слободно да разговарају о идејама, а ми делимо приче и видимо да се наше саосећање, наша емпатија, наша визија шири и наше ментално здравље се повећава.

Понекад су уметници веома тужни људи?

Нисам тужан. Волим бити жив. И захвалан сам на томе.

Нисте само глумац, већ и писац дуго времена и то вам је са Линклејтером заједничко?

Волим да читам његове текстове. То је као хиљаду песама и запањујуће су лепе. Његова разиграност са језиком, лакоћа са идејама. Увек и сам пишем и волим када изађе на светлост дана.

Шта за вас ових дана значи позоришна сцена и како се ваш однос према њој мењао током ваше каријере?

Веома ми је тужно што сам недавно схватио да нисам радио представу од пандемије. Цео њујоршки театар се променио у пандемији и није се баш опоравио. А ни ја се нисам опоравио. Нисам већ дуго радио представу. Тих пар година у којима није било представа променило је окружење, а многе позоришне трупе се заиста боре. Много ми недостаје тај део мог живота.

Неке ваше колеге напуштају САД после избора?

Увек се дивимо људима као што је Бертолт Брехт, који је схватио шта се дешава и изашао. Знате, историја се добро одражава на то. Али ја нисам тип за одлазак. Ја сам тип који не одустаје, не бих се осећао добро због тога.

Многе ствари се данас мењају, атмосфера на фестивалима и око филмова је другачија, сада нам нисте толико приступачни, чини се још мање него пре штрајка који сте недавно имали? Да ли је све то утицало на вас?

Комбинација штрајка који је дошао тако брзо након пандемије била је ужасна за индустрију и то је дало турбо подстицај стримингу, променило културу на значајне начине на које још увек реагујемо. Имам осећај да ствари настављају да иду и поново се враћају и одлазе. Када сам почео да радим са Сиднијем Луметом на крају његовог живота било је фасцинантно разговарати са неким ко је радио 50 година, започео на телевизији уживо, а онда је телевизија изашла из моде. На крају његовог живота, телевизија се враћала у моду. Он је рекао: „Једина ствар која је стална је промена.” И постоје начини на које је индустрија узбудљивија него што је икада била, али и начини на које је дубоко депресивна. Захвалан сам што сам успео да будем овде управо сада са филмом који је у великој мери у континуитету рада коме смо Ричард и ја одувек били посвећени. То је оно што живи у одређеном духу и веома сам поносан што сам његов део.