Кад већници пумпају

У четвртак 20. фебруара 2025. коначно је заседало Наставно-научно веће Филозофског факултета у Београду. Први пут после почетка блокада 2. децембра оно се састало у Амфитеатру „Георгије Острогорски” у згради факултета. Факултет и универзитет затворени су током више од 80 дана, процењује се најдуготрајније од нацистичког укидања Универзитета у Београду. Захтеви блокадера прихваћени су почетком децембра на пленумима факултета. Пленуми нису предвиђени нашим законима. За разлику од протеста из деведесетих година прошлог века суштина блокада је у потпуном затварању факултета. Пет стотина свакако одличних студената са српских универзитета ове године није било у прилици да конкурише за постдипломске студије у иностранству, пошто им нисмо пружили могућност да формално заврше седми семестар студирања. Стотине страних студената на нашим факултетима (међу њима и две моје студенткиње) суочавају се са проблемима на домицилним факултетима и са европским фондацијама које су их стипендирале, пошто је за наше „европске партнере” – изван страних влада, обавештајних служби и канцеларије Тонина Пицуле – концепт блокада неприхватљив. Ипак, Наставно-научно веће Филозофског факултета до сада није заседало.

Легитимитет подршке професора Филозофског факултета у Београду био је током свих ових месец готово непрозирно магловит. Декански колегијум сместа је подржао блокадере, пристао је да их подржава беспоговорно и сарађује са њиховом радном групом. Понашање декана проф. др Данијела Синанија и управника Одељења за историју проф. др Владе Станковића даје повода веровању да су учествовали у организацији успостава блокада и да су са блокадерима договорили њихов упад на наставу 2. децембра. У почетку, подршка блокадерима – дакле заустављању наставе и формулисању захтева блокаде пре сазивања у законима непостојећих пленума – заснивала се на „разумевању”, „подршци” начелима и тврдњи да студенти који не узму учешће у блокади неће бити оштећени, да ће бити омогућено испуњавање предиспитних обавеза и чак одржавање испита. Десет одељења Филозофског факултета је онда, углавном на онлајн седницама, подржало овај став. Нека међу њима су одмах, а нека касније прихватила један одлучнији став деканског колегијума да подржавају блокаде потпуно и безусловно. Наставно-научно веће заказано за 20. децембар 2024. одржано је такође „на даљину” и оно је подржало одлуке већа. Дакле, декан и продекани су нешто одлучили. Већа су на даљину то подржала. Декански колегијум је дозволио пријављивање испита за јануарски испитни рок, али пријаву испита никада нису закључили – тако да не знамо колико се студента пријавило! Прошли су генерални штрајк, прослава Светог Саве уз печено прасе и паљевину Јова Бакића на Ауто-команди, блокадери су освојили Нови Сад и Крагујевац, блокирали мостове, „срели се на Сретење” да одбране све наше уставе посредством блокада и пленума, сада се спремају да пођу на Ниш и поправе наш деветомартовски пораз из 1991. у стономе граду Биограду (не цитирам Филипа Вишњића, већ Вука Драшковића)... А ми, професори (доценти и сарадници) Филозофског факултета, састали смо се само једном, управо 20. фебруара.

На дневном реду две седнице било је више десетина тачака. „Информација о току студентског протеста” била је претпоследња, 25. тачка једне од њих. Предложио сам да дневни ред буде измењен и да уместо 25. тачка о блокадама буде прва, као и да њен наслов гласи „Став већа о блокадама и наша даља политика према студентском покрету”. Декан није улазио у полемику, ставио је предлог на гласање. Нас седморо са Катедре за историју српског народа у новом веку гласало је да разговарамо о тренутно најважнијој теми факултета, универзитета и државе. Сто седамдесет и четворо чланова већа гласало је против предлога измене, а за предложени дневни ред.

Када је после низа сасвим формалних гласања дошла на ред „информација”, декан је позвао блокадере да нам се пруже. Они су се подгуркивали, зажаморили и некако изабрали говорника. За говорницом се нашао један студент историје, разуме се да се није представио, под тремом и црвен у лицу захвалио се на подршци, подсетио на узвишене идеале борбе, замолио за извињење присутне и оне који то нису ако су негде погрешили, гарантовао нам је безбедност, а онда уз френетични аплауз већника отишао назад у базу. Узео сам реч и замолио окупљене да још једном размисле о томе да ли да разговарамо о нашем држању и будућој политици, јер ћемо у супротном уместо објекта у догађајима бити само инструмент. Ова мисао наишла је на гневни жамор, али не више од тога.

„Информацију” је мало употпунио декан. Тврдио је да безрезервно подржавамо студенте, да се он не меша у њихов рад. Рече да учествује у преговорима које води ректорски колегијум. Тражио је да о пар појединости које нам је узгред рекао не извештавамо јавност. На крају је додао и да настављамо са блокадом, па узвикнуо и: „Пумпај, пумпај!” Декан се осмехивао, а жаморници и ћутолози из већа су френетично запљескали.

Не желим да правим поређења са разним злоупотребама нашег парламентаризма. То ни режим ни опозиција не заслужују. Истраживачи су одавно доказали да тоталитаризам коначно подржава велика већина народа која је можда претходно силом и терором натерана да живи у таквом поретку. Српски професори и део наше елите и средње класе без силе су и сами прихватили да о најважнијим питањима одлучују посредно, без расправе, недемократски и тоталитарно... Уз паролу „Пумпај, пумпај!”

Да ли је то снага? Да ли се тако бране демократске вредности, правна држава и уставност?

Да ли ће после свега макар неке међу њима бити стид?

*Професор на Филозофском факултету у Београду