„Златни медвед” отишао у Норвешку

75. БЕРЛИНАЛЕ

Дубравка Лакић

Берлин – Последњи филм из трилогије „Љубав”, „Секс” и „Снови” норвешког сценаристе и редитеља Дага Јохана Хаугеруда, одлуком жирија којим је председавао амерички аутор Тод Хејнс, освојио је „Златног медведа” 75. Берлинског фестивала.

Хаугерудов „Снови (Секс Љубав)” био је приказан тек последњег такмичарског дана и очигледно је да је члановима званичног жирија био нека врста сламке спаса у одлучивању о наградама за филмове у главном програму који је ове године био, оно што би се рекло: „очајан”. Дагова прича о интимним списима о првој љубави љупке тинејџерке Јохане заљубљене у своју наставницу, и (због тога) трвењу у породици коју чине још мајка и бака, има и обрисе квир филма, а како је Тод Хејнс, некрунисани краљ управо овог филмског жанра, могло би се помислити да је награда Норвежанину отишла у руке управо због тога. Међутим, то не би било сасвим тачно. Једноставно, Хаугерудов филм осим због нежне, чисте и наивне љубави која само на девојчицином папиру има и сексуалне конотације, осваја и својом свеукупном естетиком и неком пријајућом топлином. Те квалитете препознали су и критичари, те је „Снови (Секс Љубав)” освојио и награду „Фипресци”, жирија међународних критичара, као најбољи филм на фестивалу. Уз то, Хаугерудов „Секс”, први из трилогије, прошле године је у Берлину био победник програма „Панорама”, док је други по реду „Љубав” био у такмичењу прошлогодишњег Венецијанског фестивала. Три филма за годину дана! Даг Јохан Хаугеруд, његови продуценти и Норвешки филмски институт који га је здушно у овој мисији подржао, уз честитке заслужују и дивљење.

Може се рећи, чак и тврдити да је Хејнсов жири био и частан и објективан у награђивању сваког (од овогодишњег просека) вреднијег филма у главном програму 75. Берлинала. Тако су се са својим „Сребрним медведима” у рукама нашли и: Бразилац Габријел Маскаро за филм „Плава стаза” („Grand Juri Prize”), Аргентинац Иван Фунд за црно-белу „Поруку” („Jury Prize”), Кинез Хуо Менг за естетски колосални „Живети на земљи” („Сребрни медвед” за најбољу режију) и Румун Раду Жуде за распричани портрет данашњег стања у Трансилванији „Континентал 25” (најбољи сценарио). И сви ови филмови, укључујући и победников, баве се породицом, што тематски и јесте била главна окосница главног такмичарског програма 75. Берлинала. „Сребрне медведе” за најбољу главну и најбољу споредну улогу (оне се у Берлину додељују без одреднице рода) освојили су амерички глумци: Роуз Берн за ролу преоптерећене и због тога хистеричне мајке у филму „Да имам ноге, ударила бих те” Мери Бронстејн и Ендру Скот за остварење лика композитора Ричарда Роџерса у биографском филму „Плави месец” Ричарда Линклејтера. „Сребрни медвед” за изузетан уметнички допринос отишао је на адресе креативног ансамбла визуелно сноликог филма „Ледена кула” француске редитељке Лусил Хаџихалиловић.

И сви остали паралелни програми (различити жирији) имају своје победнике, има их претерано много, што донекле девалвира смисао свеукупног такмичења. Они који су се понадали да ће доласком Британке Трише Татл „радити метла” и Берлинале повратити годинама уназад изгубљени сјај, остали су разочарани. Татлова или није умела или није могла да направи филмско-програмски оштри заокрет набоље. Отуда ти стално разочаравајући међусобни погледи после премијера у фестивалским дворанама.

То је ишло раме уз раме са неком врстом мрзовоље која је владала и градом Берлином. Ретки су осмеси били на његовим улицама. Можда због промене времена, наглог захлађења и снега који је нападао, можда због штедње електричне енергије, због чега је и у становима и у хотелским собама хладно, можда због посртања економије и изненађујућих геополитичких обрта. Можда и због тренутних немачких избора. Шта год да је разлог, тек Берлином и јубиларним 75. Берлиналом владала је апатија. Чудна атм осфера.