Добро знам како је немати

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је поп певач Бојан Маровић, који је стекао популарност јако млад након победе на музичком фестивалу „Сунчане скале”. Публику је освојио песмама „Више те нема”, „Теби је лако”, „Крио сам”… Сматра да ако си срећан у љубави, треба да уживаш у томе и да не показујеш то „на сва звона” да људи то не би покварили, а када имаш успех – не смеш да се гордиш. Његов мото је „Ако је срце празно, шта ти вреди глава”, а животни став да те живот удара тамо где си најтањи…

– Човек је поприлично незахвална работа. Када имаш нешто, онда хоћеш још више. Ја мислим да је то природно, али много тога сам видео као дете и онда сад у овим годинама једино што ми треба је мир. И тај мир нема цену. Не волим никада у животу да чачкам ђавола. Сви смо свесни да је естрада један кретенски посао са још већим кретенима који се баве тиме. Зато кажем родитељима увек када вам дете пожели да буде певач или певачица, добро га изударајте. Немојте да га штедите уопште, зато што бити музичар једно, а бити естрадна протува је потпуно нешто друго – нагласио је Бојан Маровић.

Он је објаснио и да се у време највеће популарности сналазио како ће да преживи, јер није имао новца.

- Зато је мој став овакав какав јесте. Ја добро знам како је немати. И кад имам, увек кажем себи да не дај боже да се узвисим нити понизим пред људима. Проблем је да станеш, да се зауставиш, јер ако то не урадиш, онај ђаво дође по своје. Лопов никад није опљачкао празну кућу, ђаво никад не дира празног човека. То је за њега завршен посао. Увек дира човека који је духован, који има нешто да да више... – појаснио је Маровић.

Најтеже му је било када му је отац преминуо, а мајка је за њега, каже, херој.

- Остала је сама са 32 године на такав начин, са два мала мушкарца у кући и ниједног тренутка није спустила главу, него је устала, заврнула је рукаве и у тој црнини ишла и радила. Нама двојици никад ништа није фалило. Ошколовани смо и мислим да смо испали добри људи на крају. Никада није стала. Чак и у тим тренутцима када се све срушило, она је била та која је, што би се рекло онако метафорички, очистила сваку циглу и избрајала оно здраве. Она је мој ослонац, она је нешто врло посебно у мом животу зато што ми никада није дала да станем. Мислим да када изгубите родитеља, не можете се никада опоравити. То се само премести из једног дела главе у неки тамо други фолдер. И кад год завирите у тај фолдер, бол је иста. Али ми морамо да живимо и морамо да преносимо то што су нам оставили. Ја сам изабрао своје парче неба и мислим да би мој стари био јако поносан на мене. Јер сам изабрао да идем неким тежим путем, да верујем у чуда, а у чуда можеш да верујеш само ако си свестан околине и садашњости – додао је Маровић.

За Бојана Маровића постоји једна ужасна реченица која се често изговара: „Пусти сине ја ћу”.

-Та реченица је убила више тестостерона код мушкараца него било шта друго. Зато је много омладине са хендикепом. Кад сам био клинац, моји родитељи су имали новца. Нисам морао да радим. Али, знало се да морам током лета нешто да радим, неки сезонски посао. Ту је било и доста дружења. А то се данас изгубило. Стварао си своје детињство, правио си своје детињство – додаје наш саговорник.

Он истиче да увек бира свој пут, чак иако је погрешан – али је његов.

-Са ових леђа се кожа скидала милион пута, али сам увек налазио бољи број да станем, да ми буде лакше, јер ја сам са 18 година дошао у један велики град, Београд, о којем нисам знао ништа. А прва ствар коју сам схватио и научио јесте да морам да поштујем овај град, да поштујем ове људе који су много пре мене дошли. И круцијална ствар је да сам научио - да не будем никада оно што нисам – додао је наш саговорнк.

Често цитира реченицу: „Ако ти срце празно - шта ти вреди глава”.

-Хиљаду пута су ми људи говорили да снимам нешто зато што је „ин”. А ја не могу да стојим иза тога, то нисам ја. Ако је мени срце празно за то, шта ми вреди глава… Изађем онда на бину и изгледам као леш. Неке песме које сам снимио, никада их нисам у животу запевао. Не могу да носим туђе ципеле, то је сигурно. А да би могао да судиш мени, прво мораш да видиш какве су моје. Не да их носиш, само да их видиш какве су. И то је то. Хиљаду пута сам се осећао онако полован. Као да пола човека хода улицом, али то је нормално. Ако осетиш да си такав, то значи да си спознао проблем. Онда ради на томе да се употпуниш и да идеш даље. И ништа није срамота. Ако треба - пусти сузу. Ако треба, и запевај и заиграј. Само немој да будеш онај који ћути… Хиљаду пута сам баш овом улицом поред „Политике” прошао, зими, хладно је било, са капом на глави, а очи пуне суза. Јер знао сам да заслужујем више, знао сам да заслужујем боље. А гледао сам неке татине синове који су долазили колима на академију, који су били „битни”… Сећам се да сам рекао себи: „Добро је Бојане, доћи ће све оно твоје”… Све то што сам прошао и све то што сам видео, то нису ужасне ствари, то су васпитне ствари. Јер човек никада не научи из добрих ствари. Човек се у добрим стварима опушта, супер му је. Али из лоших ствари увек научи. Из трагедија научи. И увек  понављам да се само будала не мења – каже Маровић.

Он појашњава да ситнице чине живот и да воли да ужива у једноставним стварима, као што је седење поред мора, уз комад хлеба, сира и парадајза. -Једна моја бивша девојка ми је рекла да никад нећу бити звезда због тих ствари. Она је сматрала да треба да једем неке бранцине… Мене ћеш више фасцинирати неком ситницом, рецимо књигом него неким скупим стварима – каже Маровић.

Отац га је, каже, научио важним стварима, пре свега да никада не треба да спушта гард.

-Он је био боксер, Фред Астер у рингу. Толико се лако кретао и говорио ми је да су сви „слаби” на браду. Кад удариш у браду - свакоме је стаклена. Тако је и са проблемима. Кад знаш, нађеш куда да прођеш. Храброст никад није била неисплатива. Зато што је храбар човек мудар човек. То је јако важно, једно уз друго иде. Не спушта се гард зато што ту нема опуштања до краја живота. И опуштен си, али на опрезу сваког дана. Увек на стражи чуваш своје снове. Ако их ти не штитиш, ко ће да их штити? Свако од нас има право да сања, да замишља. То није срамота. Зар је срамота бити срећан? Зар је срамота бити насмејан? Важно је да некога питате како је и да му кажете да ће бити све у реду. Јер увек буде на крају. На крају сви плаћамо своје поступке. Само то не видимо јер смо довољно шкрти – наводи Маровић.

Наш саговорник је својевремено имао проблем са косом, односно нагло му је опала коса преко ноћи.

- Пробудио сам се без косе. Ту је очигледно психа важна. У том тренутку сам имао 22, 23 године и одједном сам остао без косе. А имао сам косу као жицу. Ја сам се сакривао, одбијао сам наступе, концерте. Мислио сам да је то нешто трагично, да је то нешто страшно. И онда сам читао разне интервјуе неких великих људи, рецимо тенисера Андреа Агасија, који је био препознатљив по дугој коси осамдесетих година прошлог века. Он каже да је губио мечеве због тога, јер је гледао у камеру да види да ли му се померила марама на глави… Тако да то треба прихватити. А онда одлучиш да нешто урадиш. Био сам у Турској на трансплантацији косе – додао је Маровић.

Његов став је да се све дешава - у своје време, а за срећан живот је неопходан – осмех.

- Човек мора да научи да се смеје. Смех се учи. Сваког дана. Јер и онај што има 200.000 евра и два милиона и ти који имаш 500 динара у џепу, кад седнете да пијете кафу, и ти он пијете исту кафу. Не можеш живети у 12 станова одједном. Схватам ја да није исто кад се родиш у некој богатој породици на Дедињу и кад дођеш из малог града у Београд или било где и подстанар си, бориш се. Али оно што је јако важно тог тренутка јесте да научиш да не узимаш то његово. Није то твој кров. Твој кров нека буде 30 квадрата. Твојих. Али, буди срећан у тој једној соби. Треба наћи место где ћеш моћи да се опустиш. Кад одем на море у Буљарице, добро се исплачем. Оно море је исто. И укорава ме та бештија сваки пут. Сваки пут ми каже колико не ваљам и шта није добро. Ту ми је детињство прошло, са бабом и са покојним дедом. И само тамо сам ту некако најсигурнији.  Кад чујем тај звук и кад осетим тај мирис, ја знам да сам жив. Кад се исплачем, то је само још једна потврда да нисам клипан, да сам жив. Да сам човек. А они који причају како као мушкарци никад не плачу не говоре баш истину, јер нико не зна колико је суза било у нечија четири зида. Сви ми на Балкану волимо да будемо вољени и да волимо. Јер, љубав је крвоток. Зато и кажем ако ти је срце празо – глава ти и не треба ни за шта – додао је Маровић.

По њему, срећан живот почиње од оног тренутка кад се заљубиш, па онда скинеш „диоптрију” и видиш особу преко пута јасније. А онда са тим кога си видео јасније градиш један живот који се заснива на потпуној слободи.

-Али не на слободи у којој идеш и звијукаш по кафанама са другим женама, него на слободи да изабереш да своје слободно време проведеш са својом породицом на прави начин. Да отпутујеш, да видиш нешто, да осетиш, али да то буде када сте заједно. И важно је да тај дом увек буде довољно велики за бар још једну до две столице да може још неко да седне на њих – додао је гост нашег подкаста.

Мрзео сам популарност

Шкрт човек стално нешто скупља, узима, и у једном тренутку када не може више од тога, он нема с ким то да подели. А нема с ким да подели зато што је узео од свих, ти људи су нестали, живеће сам са тим, шта му вреди све то, пита се Бојан Маровић.

-Дефиниција живота своди се на три дела. У мојој глави је бар тако. А то је да се у првом делу образујеш, учиш, описмењаваш, у другом зарађујеш, радиш и ствараш, а у трећем дајеш. Свако остари, дође у године када са својом супружником оде негде да шета и да живи рецимо поред неке обале. А некоме мора да препусти све остало… Не могу ни ја да живим 200 година, иако бих волео, али је доро то што ће моје песме остати. Ја сам мрзео популарност. Тачно је са смо сви смо ми некако жељни да нас људи виде и да нас похвале, кажу како смо се лепо обукли… То је нормално. Али мене сегмент позорности није занимао. Ја нисам желео то никад. Ја сам желео да кад изађем да певам, да људи то доживе и да ми верују – истакао је гост нашег подкаста.

Од најгорег до најбољег виолончелисте Црне Горе

Својевремено је Бојан Маровић проглашен за најбољег виолончелисту Црбе Горе.

-Тврдим да сам био најгори виолончелиста који се појавио у школи за музичке таленте, званично речено. А онда сам после одређеног времена постао најбољи. Зашто? Па и мени и ономе до мене је бог дао десет прстију и главу и очи. Али он је радио више од мене. Е када сам ја сео да радим, постао сам бољи од њега. Имао сам неки инструмент који је поприлично био бангав, била је на њему нека фабричка грешка и био мој гриф је био много већи него што је иначе, па су ми се тетиве мало више рашириле него што би требало и једна шака ми је већа од друиге због тога. Срећан сам што сам био у могућности да помажем талентованој деци која свирају тај инструмент, многи од њих су данас своји људи. Када год се сретнемо, они ми кажу да није било мене, не би наставили школовање зато што није било новца… - открио је Маровић.

Тошета Проеског упознао сам на вратима „Политике”

Нашем госту су кроз руке „прошле” песме „Чија си” Тошета Проеског и „Кад би могла ти” Сергеја Ћетковића, али каже да не жали што их није снимио јер је убрзо након тога његова песма „Теби је лако” постала велики хит.

-За песму „Чија си” није ми жао, зато што смо се због те песме упознали, баш на вратима зграде „Политике”. Ту смо се нас двојица срели.  Да ја нисам тада дошао и да се није то дешавало, ко зна - можда се никада не бисмо упознали. Ја сам добио једног дивног пријатеља за којим ме душа и срце боли и време то не може да поравна. Нас двојица смо причали о толико неким дивним плановима и радовали се животу сваког дана. Исте мо били енергије. Он је био специфичан, волео је да живи живот баш такав какав је представљао.

Некако смо се нашли на истој таласној дужини. И поносан сам што сам био део његовог живота и он мог. Жао ми је што је то све прекинуто на најгори могући начин – каже Маровић.