Док год вриштиш има наде

„Где си љубави, зашто си сва тако задихана? Вежбаш, нисам знао, ниси ми рекла да си кренула на часове плеса...” – прве су речи које смо чули пре два дана, на почетку пробе најновијег комада „Генерална проба самоубиства” Душана Ковачевића, чија ће премијера бити изведена у петак, 12. децембра, на сцени „Звездара театра”. Своју драму са поднасловом „Мало горка комедија о лажи” Ковачевић је написао пре десетак година, са намером да је сценски оживи одмах после „Доктора Шустера”.

Стицајем околности, „Генерална проба самоубиства” се на сцену поставља тек сада. Радња се дешава на Панчевачком мосту и у једном магацину поред Дунава, а прати причу о човеку који хоће да се убије и кога спасавају, да би се на крају испоставило да би било боље да то нису урадили! Ковачевићева најновија драма, заправо, јесте трагикомедија данашњег времена коју је аутор видео као испреплетану игру различитих жанрова.

И, док већина суграђана мирно недељно подне користи за породични предах, у „Звездара театру” затичемо радну атмосферу. Цела ауторска екипа предвођена Душаном Ковачевићем је на окупу. Ненад Бркић, задужен за сценографију, оштрим оком из сале прати дешавања на сцени. Нешто касније, затичемо га како са мајсторима дотерује сцену. Ту је и, увек расположена, Марина Вукасовић-Меденица задужена за костим, али и Владимир Марковић који је потписао музику.

На сцени, следећа ситуација – одлично трансформисани Бранимир Брстина мења улоге, али и партнере. Како и не би када тумачи четири лика: капетана, бизнисмена, психијатра, адвоката. Големи посао не пада му тешко јер је мајстор свог заната. Бранислава Лечића гледамо у две улоге, у лику самоубице и његовог брата. Ана Франић тумачи Девојку, а Јанош Тот Рибара.

„Видиш како сам ја попустио са живцима. Вриснуо сам као лудак”, чују се речи Бранислава Лечића са сцене.

„Док год вриштиш, има наде. Вриснуо си, свака ти част”, реплицира му Брстина.

Поред горких, духовитих, тужних и опорих реченица које глумци, који су готово све време на сцени, изговарају, примећујемо и лепу сарадњу међу колегама.

„Кажи ми како ти најбоље одговара да се наместим”, пита у неформалном разговору Бранимир Брстина неуморног Бранислава Лечића, који у једном тренутку има задатак да понесе Брстину са краја на крај сцене. Лечићу то, уверили смо се на лицу места, ни најмање не пада тешко јер има огромну кондицију.

Сценографија оригинална: слика-пано Дунава са акцентом на Панчевачком мосту спушта се, као река, од извора – врха сцене до ушћа – бине. Ту је и неизоставна, мала макета града „Сунчаног сна” коју, на сугестију Душана Ковачевића, млада глумица Ана Франић смешта недалеко од Новог Сада. И тако укруг... Смењују се сцене. Мењају костими.

У сали тишина. Помно се прати свака ситница. Ипак, у једном тренутку, тишину нарушава шушкање целофана. Душан Ковачевић једе крем-бананице.

– Пада ми шећер јер радимо по цео дан. То никада нисам чинио али, с обзиром на то да има дана када се проба од ујутро до увече, човек не може без додатне енергије.

Ковачевић за „Политику” говори како је текст драме „Генерална проба самоубиства”, заправо, прича о једном осећању времена, о људима који су после свега што нам се догодило у стању шока.

– И то време које је било у ишчекивању великих промена полако се троши, нестаје, а оно што је најтрагичније јесте недостатак наде – каже познати драмски писац. – Тај недостатак наде манифестује се најочигледније у црним хроникама. Скоро сваког дана можете да прочитате да је у неком граду или селу почињен страшан злочин или да је суицид у наглом порасту. Све то, индиректно, прича о директним последицама, али не само ове транзиције која се стално помиње пошто ову нашу новију историју делимо на периоде. Реч је о транзицији коју Србија трпи од 1945. године. Постоје људи који не би волели да се сећају своје прошлости, или онога што је чињено од 1945. године па до Милошевића. Све се то лепо разделило и сва кривица је сваљена на последњих двадесетак година, што апсолутно није тачно.

Све ово што нам је Душан Ковачевић испричао био је повод и да напише, каже нам, овај текст и да направи представу.

– И не бих, чак и да хоћу, могао да овај комад препричам јер је то готово немогуће. Он имамеханизам, а то је онај у којем живимо. Он гласи: одете данас код једног човека, а он вас пошаље код другог, други вас пошаље код трећег, трећи код четвртог који је, у ствари, исти човек. Ако бих баш морао да препричавам овај комад, онда је то то. Један исти човек вас шаље код самог себе. Е, сад, чиме се он бави уопште није битно – каже Душан Ковачевић, и додаје:

– Оно што сам сигуран, то је да ће ово бити изузетна комедија, а разлог зашто се смејемо јесте један једини: ослобађање. Ослобађање од свега овога о чему смо причали. И, ако се догоди да људи изађу насмејани над чињеницом да је смех врста самоодбране и врста катарзе, онда ће то бити пун успех – подвлачи истакнути писац.

Пробе представе трају по цео дан. Глумачкој екипи, ипак, не недостаје елана. И одмарају, запажамо, радно. И тако – из дана у дан.

– Ово је још увек уигравање. Комад је тежак. Носи сву трагичност, при томе и комичност, јер је у питању комедија, црна горка комедија. Играм самоубицу и његовог брата, они су два антипода: један је једноставно рафиниран човек који се не уклапа у време у којем сви ми живимо. Осетљив је, тражи нормалан однос, поштовање интегритета личности, тражи да се достојанствено држи. Значи архаичан тип у односу на време у којем живимо. Брат је неко ко се сналази у времену у којем живимо које као да је померено, „ишчашено у зглобу”, што би рекао Шекспир у „Хамлету”. Свет је ишчашен из зглоба јер су духовне вредности постале неважне. Представа може бити опомена за вредности које су постале архаичне, а то су оне духовне, без којих нема смисла – каже за наш лист Бранислав Лечић који завршава представу ефектном реченицом:

„Ово је, ипак, само позориште”.

Борка Требјешанин

----------------------------------------------------------

Наша транзиција од 70 година

– Наша транзиција – додаје Ковачевић – траје сада већ 70 година и оно што је почело да се урушава онда, урушило се током деведесетих година до краја. После 2000. године, због силних обећања, народ је очекивао да ће то да крене нагло што, опет, није реално. Јер, ако сте болесни седамдесет година, не можете за неколико месеци или година да се опоравите. Тако је дошло до дезинформације, али је то народ прихватио и рационално и емотивно. Промене су веома споре, уз константна уцењивања са стране која додатно доприносе депресији јер данас обећају, рецимо, да ћемо бити на белој шенгенској листи до краја 2008, па онда до 2010, па онда до 2020. године… Изгубљено је поверење у промене.