Сусрет с правом уметношћу

Сусрет са правом уметношћу није само понављање градива – она је кадра и да нас препороди. То свакако знају поштоваоци, својевремено и те како запажене, комедије „Уносно место” А. Н. Островског, у режији Егона Савина. Знају то, међутим, и гледаоци њеног снимка, који смо имали прилике да одгледамо 30. јануара ове године на Трећем програму наше телевизије.

С овим текстом први пут сам се сусрела као студенткиња, далеке 1975. године. Наш ондашњи професор стриктно је везао драмски конфликт уз одређено време и место (половина 19. века, руска царевина, појава идеја социјалне правде) док је студенте збуњивала слутња да то можда и није цела истина (уосталом „збуњујућа” 1968. није била тако далеко). На сву срећу, то питање се ретко појављивало на испиту.

На испиту данашњице се, међутим, појавило. У пуном сјају. Островски би као аутор остао задивљен: „Шта сам то написао?” Поново смо се уверили да је ансамбл изузетних уметника, вођен осведоченим мајстором, надмашио себе. Била је то надахнутост и преданост без премца. Глумци су сваком репликом превазилазили просту миметичност и буквалност, расли пред нашим очима, винувши се у надоблачне пределе уметности, а и ми, ТВ гледаоци, „востали” смо за њима. Био је то талас који избацује на копно здравог разума, где сушећи се под сунцем, све трезнији, схватамо драгоценост катарзе. Играли су надасве узбудљиво, сабравши у сваки гест и реч искуство протеклог времена, зањиханог између толиких неправди, правди и побуна, па и оних под знацима навода, пре свега њих.

Хвала телевизијским уредницима који су мудро уловили непорециво сазвучје ове представе (ако већ не и самог комада) и с нашим данашњим тренутком, извукавши то „римовање” на видело. Схватили смо и осетили зашто је први посао диктатуре да на све доступне начине ућутка високу уметност. Срећа наша што важи и обратно.

Драгиња Рамадански,

професор руске књижевности у пензији, Сента