Фајронт

Упозорење председавајућег Председништва БиХ Комшића Коштуници да се држи подаље од БиХ да не би добио "и по прстима и по носу", тек после демарша који је Србији уручило пет држава крње Контакт групе, добија прави смисао. Комшић је био тек телал, мегафон за пренос саопштења, док је права адреса са које је одапето упозорење била "међународна заједница", оличена у лику пет старатеља још малолетне, пре 12 година у Дејтону (САД) рођене БиХ.
Да ли је председник српске владе довођењем у везу Резолуције 1244 са бригом за очување положаја Републике Српске заиста "прешао границу" преко које се у међународним односима не сме? Да ли је то сад опет учинио оценивши да је оставку због кризе у БиХ требало да да Лајчак – а не премијер Шпирић?

Да анализирамо обрачун песницама у кафани, ситуација би била јасна. У једној анегдоти изгредник, који је због кафанске туче изведен пред судију у САД, правдао се да "у слободној земљи може да млати рукама у свим правцима, колико га воља". Судија му је признао да у одбрани има елемената истине, уз изузетак – "слободу дотичног да маше рукама ограничава положај носа његовог суграђанина".

У случају међународне заједнице ситуација је слична, мада компликованија. Ту је тешко сложити се већ око чињеница – ко је уистину први почео ту кафанску причу и ко ће на крају, кад иза веселе братије остане поломљен кафански инвентар, да огласи фајронт. Али нема сумње ко ће платити цех. Власници кафане ће, по старом обичају, рачун наплатити од сталних гостију. А можда и од случајних пролазника, посредника и посматрача.

Управо зато је питање граница – и државних, али и граница понашања – изузетно важно. Политичари у БиХ, као и високи представник међународне заједнице Лајчак имају право на слободно деловање, али је њихова слобода, хтели то они или не, ограничена не само одредбама међународног права, него и положајем и правима српског народа у Босни. И у међународној политици постоје границе, а те границе Коштуничином изјавом Србија није прешла, напротив. Те границе већ дуго систематски газе баш они који би морали да предњаче у очувању међународног реда и мира.

Јасно је да се питања решавања статуса Косова, положаја БиХ и слични примери у свету решавају на основу истих принципа међународног права. Ако због "веће ефикасности Брисела" ниједна од 27 земаља Европске уније не сме једнострано да мења оснивачке акте ЕУ, онда због "ефикасности" деловања БиХ нико нема право да укине равноправност народа БиХ.

Не могу "велике силе" да кроје право на западном Балкану како им се ћефне, не могу наочиглед целог света да преправљају важећа правила и у улози – не старатеља, већ маћеха из познатих бајки – да неправедно кажњавају неке, док награђују друге, чиме селективно деле права и обавезе између равноправних и екстраравноправних народа, односно све то те силе очито могу, иако не би смеле. Али у том случају морају, кад се нађу пред судом историје, уколико дође до нове рунде разбијања инвентара, да преузму и све последице својих неодговорних дела.