Има ли неког озбиљног

У економији нам некако не иде од руке. Ем светска економска криза, ем нам буџет премали, ем нам инфлација повисока, ем нам странци стално праве проблеме са великим развојним пројектима који би, јел’ да, требало да преобразе Србију.

Погледајмо посао са „Фијатом”. Ништа се не дешава, Италијани ћуте, а наши се праве као да је све у реду. А није. У светској аутомобилској индустрији влада криза, производња јако опада, као и продаја. Нестају инвестиције, затварају се фабрике. „Фијат”, додуше, није сасвим одустао од подизања фабрике малецких аутомобила, али, како јавља Ројтерс, не зна ни где би је лоцирао: у Италији, Пољској или Србији.

Разумем „Фијат”, али не разумем нашу владу која забија главу у песак и наставља као да посао нормално тече: инвестира у инфраструктуру ради нове фабрике и слично. Чини ми се као да се потрошњом тих државних пара намерно одржава илузија да је све у реду. Нико не сме да каже да је цар го, ваљда да би се одложио медијски проблем и да народ не би помислио (или схватио) да је цела прича била предизборни маркетинг.

Или концесија. Већ месецима је очигледно да је посао пропао, а због неспособности концесионара да га исфинансира. Али, занимљиво је да кривац (концесионар) стално протура у јавност своје захтеве према Републици Србији за одштету, што бих још могао да разумем (ако прође прође), али, што далеко мање разумем, нико из Владе Србије не одговара оштро и не каже да је концесионар крив, да ће му се одузети оних десет милиона евра залоге и да је Србија спремна за арбитражу. Уместо тога повремено дође неки помиритељски министарски глас који каже да треба да се лепо разиђемо, без суда и свађе.

Посматрачу остаје да се запита да ли се ту ради о уобичајеној збуњености оних који нас воде или је неко нешто обећао Аустријанцима, па сада не зна како да исплива из неугодног положаја.

Сличног пацераја има и код руског аранжмана. Руси хоће да одмах купе НИС, а да не преузму чврсту обавезу код гасовода. Наша влада инсистира на целини посла, ваљда зато што је толико медијски наглашавала важност гасовода за живот Србије да сада не може да прихвати неуспех. Али, Руси су, изгледа ми, у праву. Суштински – јер цео посао са „Јужним током” није завршен пошто нису чврсто договорили све аспекте са другим транзитним земљама (преговори са Румунијом тек почињу), па би да сачекају са уговором, ако га икада потпишу. А цена пројекта није мала – 13 милијарди долара у ово време великог пада цена нафте. Формално – јер је споразум о продаји НИС-а закључен са роком од 31. децембра ове године, док споразум о гасном аранжману нема рок реализације. Ово последње омогућава Русима да се извуку од обавезе. Сад, дал' су Руси још ономад надиграли овдашње министре ил' су ови, опет због мало медијске славе, пристали на лоше споразуме, па се сада муче са њима – остаје да се види.

Забавна је и медијска халабука поводом аранжмана. СПС-ов велики директор „Србијагаса” не прави разлику између уговора и меморандума (споразума), министар за енергетику признаје да не зна све детаље и упућује на колегу, лобисти међу аналитичарима пуцају из свих оружја мада се у ствар нимало не разумеју... Свако има неки свој мали интерес, док интересе Србије као да нико не брани.

После свега, остаје горак укус. Србија никако да реализује велике инфраструктурне и развојне пројекте. Увек нешто недостаје, увек је неко други крив. А понашање овдашњих фактора не улива оптимизам. Превише пажње посвећује се медијском аспекту ствари (колико су само причали и сликали се, све бринући о светлој будућности), док међународни уговор ретко ко у влади уме да прочита. Има ли неког озбиљног?