Ima li nekog ozbiljnog

U ekonomiji nam nekako ne ide od ruke. Em svetska ekonomska kriza, em nam budžet premali, em nam inflacija povisoka, em nam stranci stalno prave probleme sa velikim razvojnim projektima koji bi, jel’ da, trebalo da preobraze Srbiju.

Pogledajmo posao sa „Fijatom”. Ništa se ne dešava, Italijani ćute, a naši se prave kao da je sve u redu. A nije. U svetskoj automobilskoj industriji vlada kriza, proizvodnja jako opada, kao i prodaja. Nestaju investicije, zatvaraju se fabrike. „Fijat”, doduše, nije sasvim odustao od podizanja fabrike maleckih automobila, ali, kako javlja Rojters, ne zna ni gde bi je locirao: u Italiji, Poljskoj ili Srbiji.

Razumem „Fijat”, ali ne razumem našu vladu koja zabija glavu u pesak i nastavlja kao da posao normalno teče: investira u infrastrukturu radi nove fabrike i slično. Čini mi se kao da se potrošnjom tih državnih para namerno održava iluzija da je sve u redu. Niko ne sme da kaže da je car go, valjda da bi se odložio medijski problem i da narod ne bi pomislio (ili shvatio) da je cela priča bila predizborni marketing.

Ili koncesija. Već mesecima je očigledno da je posao propao, a zbog nesposobnosti koncesionara da ga isfinansira. Ali, zanimljivo je da krivac (koncesionar) stalno protura u javnost svoje zahteve prema Republici Srbiji za odštetu, što bih još mogao da razumem (ako prođe prođe), ali, što daleko manje razumem, niko iz Vlade Srbije ne odgovara oštro i ne kaže da je koncesionar kriv, da će mu se oduzeti onih deset miliona evra zaloge i da je Srbija spremna za arbitražu. Umesto toga povremeno dođe neki pomiriteljski ministarski glas koji kaže da treba da se lepo raziđemo, bez suda i svađe.

Posmatraču ostaje da se zapita da li se tu radi o uobičajenoj zbunjenosti onih koji nas vode ili je neko nešto obećao Austrijancima, pa sada ne zna kako da ispliva iz neugodnog položaja.

Sličnog paceraja ima i kod ruskog aranžmana. Rusi hoće da odmah kupe NIS, a da ne preuzmu čvrstu obavezu kod gasovoda. Naša vlada insistira na celini posla, valjda zato što je toliko medijski naglašavala važnost gasovoda za život Srbije da sada ne može da prihvati neuspeh. Ali, Rusi su, izgleda mi, u pravu. Suštinski – jer ceo posao sa „Južnim tokom” nije završen pošto nisu čvrsto dogovorili sve aspekte sa drugim tranzitnim zemljama (pregovori sa Rumunijom tek počinju), pa bi da sačekaju sa ugovorom, ako ga ikada potpišu. A cena projekta nije mala – 13 milijardi dolara u ovo vreme velikog pada cena nafte. Formalno – jer je sporazum o prodaji NIS-a zaključen sa rokom od 31. decembra ove godine, dok sporazum o gasnom aranžmanu nema rok realizacije. Ovo poslednje omogućava Rusima da se izvuku od obaveze. Sad, dal' su Rusi još onomad nadigrali ovdašnje ministre il' su ovi, opet zbog malo medijske slave, pristali na loše sporazume, pa se sada muče sa njima – ostaje da se vidi.

Zabavna je i medijska halabuka povodom aranžmana. SPS-ov veliki direktor „Srbijagasa” ne pravi razliku između ugovora i memoranduma (sporazuma), ministar za energetiku priznaje da ne zna sve detalje i upućuje na kolegu, lobisti među analitičarima pucaju iz svih oružja mada se u stvar nimalo ne razumeju... Svako ima neki svoj mali interes, dok interese Srbije kao da niko ne brani.

Posle svega, ostaje gorak ukus. Srbija nikako da realizuje velike infrastrukturne i razvojne projekte. Uvek nešto nedostaje, uvek je neko drugi kriv. A ponašanje ovdašnjih faktora ne uliva optimizam. Previše pažnje posvećuje se medijskom aspektu stvari (koliko su samo pričali i slikali se, sve brinući o svetloj budućnosti), dok međunarodni ugovor retko ko u vladi ume da pročita. Ima li nekog ozbiljnog?