Невоље културних радника

Проблеми у култури више нису вест – ако је неко икада указивао на мањкавости не само у својој области, већ у читавом друштву, то су људи из културе, али то је већ митски проблем пророчице Касандре. Музика је утихнула, Београдска филхармонија ступила је у штрајк, а међу основним захтевима је хитно побољшање материјалног положаја запослених. Издавачи ће бојкотовати откуп књига због нових пропозиција конкурса Министарства културе, према којима у обзир долазе само ћирилична издања. Ових дана у нашем јавном простору чују се и идеје о томе да нам је потребан нов начин организовања институција културе и одржива расподела буџета за културу, који би уместо садашњих 0,67 требало да износи 1,5 одсто на републичком нивоу (а 6 одсто на локалном). Већина запослених у култури залаже се за очување споменика културе и заустављање инвестиционог урбанизма.

 С друге стране, створена је таква атмосфера да репрезентативна удружења (међу тим удружењима су УКС, СКД, УКПС и друга), дакле она што брину о социјалном статусу више од 3000 самосталних уметника и стручњака (они чине 60 одсто од укупне уметничке продукције у Србији), Министарство културе доживљавају као институцију која директно ради против интереса тих људи. Разлог је тај што је Законом о буџету за ову годину било предвиђено да за 34 репрезентативна удружења буде издвојена ионако недовољна сума од 65.000.000 динара. А Решењем о преносу у буџетску резерву средства за финансирање поверених послова умањена су за 16.250.000 динара и сада износе 48.750.000 динара, што је износ који су удружења добијала пре епидемије ковида 19.

По овим скорашњим подацима делује да је нашој држави култура још мање важна, макар је и раније била небитна. Бројеви су нови, али су проблеми дугогодишњи и нема тог актера у култури који годинама није опомињао на недовољних 0,67 процената за културу од укупног републичког буџета. Нова иступања само су наставак оних пређашњих, никада озбиљно схваћених. Као и детаљна анализа Независне културне сцене Србије, које се сећамо од пре пет година, приказ начина на који је пре свега  градски буџет у Секретаријату за културу Београда трошен на све осим на пројекте културе. А дељен је „сумњивим пројектима”, организацијама које нису регистроване за област културе, а настајале су непосредно пред сам конкурс, као што су ансамбл „Фрула Београд”, „Мрежа за пословни развој”, „Удружење за заштиту младих” и слично.

Када радите у култури изгледа некако неумесно да причате о политици, о новцу, као да је то некаква саблазан, и човек се просто постиди.

Пошто су новац, као и политика, табу теме за већину, ове ствари које би требало да нам олакшавају живот, привилегија су малог броја људи. Када већ помињемо уметност и политику, није добро када се уметничке истине схвате буквално, попут оне аланфордовске и суперхиковске да треба отимати од сиромашних и давати богатима.

Међутим, истина је да само бављење културом производи политичке ефекте, проширује људску свест и чини је пријемчивом за многа и другачија мишљења, чини нас способнима да организујемо успешна друштва. Због тога је потребно да и политичар буде културан. Писац, филозоф и историчар религија Мирча Елијаде у једном је разговору – говорећи о преломним историјским тренуцима за румунски народ, па и његовим послератним активностима у егзилу – истакао да све што чинимо у области уметности, науке, филозофије, има политички утицај, да ће изменити човекову свест, удахнути му дашак наде. Он је, како је казао, чинио онако како су радили Буда и Сократ, обојица су пошла од историјског тренутка и  „одговорили су на тај тренутак на једном другом плану и на другом језику, покрећући духовне револуције”.

Пример писца Андреа Малроа, француског министра културе из шездесетих година 20. века, пример је мудрог политичара који је сматрао да је демократизација културе врло једноставна, да преко домова културе треба обављати дифузију свега оног што се ради у Паризу, где сваки сиромашни дечак може да има контакт са својом националном баштином, како је истакао у једном чувеном говору. То значи укључивање грађана у културни, а тим и у политички живот. Малро се залагао за то да од француске културе не би требало да приходују само они који живе у Паризу и они који су богати.

Не знамо како би Буда или Сократ решили овај проблем финансирања пројеката у српској култури, одливање средстава из културе на недефинисана места, али само стваралаштво, филозофија и наука нису довољни, како би сваки сиромашни дечак из унутрашњости имао увид у националну баштину. Сиромашног дечака прво треба нахранити.