Nevolje kulturnih radnika

Problemi u kulturi više nisu vest – ako je neko ikada ukazivao na manjkavosti ne samo u svojoj oblasti, već u čitavom društvu, to su ljudi iz kulture, ali to je već mitski problem proročice Kasandre. Muzika je utihnula, Beogradska filharmonija stupila je u štrajk, a među osnovnim zahtevima je hitno poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih. Izdavači će bojkotovati otkup knjiga zbog novih propozicija konkursa Ministarstva kulture, prema kojima u obzir dolaze samo ćirilična izdanja. Ovih dana u našem javnom prostoru čuju se i ideje o tome da nam je potreban nov način organizovanja institucija kulture i održiva raspodela budžeta za kulturu, koji bi umesto sadašnjih 0,67 trebalo da iznosi 1,5 odsto na republičkom nivou (a 6 odsto na lokalnom). Većina zaposlenih u kulturi zalaže se za očuvanje spomenika kulture i zaustavljanje investicionog urbanizma.

 S druge strane, stvorena je takva atmosfera da reprezentativna udruženja (među tim udruženjima su UKS, SKD, UKPS i druga), dakle ona što brinu o socijalnom statusu više od 3000 samostalnih umetnika i stručnjaka (oni čine 60 odsto od ukupne umetničke produkcije u Srbiji), Ministarstvo kulture doživljavaju kao instituciju koja direktno radi protiv interesa tih ljudi. Razlog je taj što je Zakonom o budžetu za ovu godinu bilo predviđeno da za 34 reprezentativna udruženja bude izdvojena ionako nedovoljna suma od 65.000.000 dinara. A Rešenjem o prenosu u budžetsku rezervu sredstva za finansiranje poverenih poslova umanjena su za 16.250.000 dinara i sada iznose 48.750.000 dinara, što je iznos koji su udruženja dobijala pre epidemije kovida 19.

Po ovim skorašnjim podacima deluje da je našoj državi kultura još manje važna, makar je i ranije bila nebitna. Brojevi su novi, ali su problemi dugogodišnji i nema tog aktera u kulturi koji godinama nije opominjao na nedovoljnih 0,67 procenata za kulturu od ukupnog republičkog budžeta. Nova istupanja samo su nastavak onih pređašnjih, nikada ozbiljno shvaćenih. Kao i detaljna analiza Nezavisne kulturne scene Srbije, koje se sećamo od pre pet godina, prikaz načina na koji je pre svega  gradski budžet u Sekretarijatu za kulturu Beograda trošen na sve osim na projekte kulture. A deljen je „sumnjivim projektima”, organizacijama koje nisu registrovane za oblast kulture, a nastajale su neposredno pred sam konkurs, kao što su ansambl „Frula Beograd”, „Mreža za poslovni razvoj”, „Udruženje za zaštitu mladih” i slično.

Kada radite u kulturi izgleda nekako neumesno da pričate o politici, o novcu, kao da je to nekakva sablazan, i čovek se prosto postidi.

Pošto su novac, kao i politika, tabu teme za većinu, ove stvari koje bi trebalo da nam olakšavaju život, privilegija su malog broja ljudi. Kada već pominjemo umetnost i politiku, nije dobro kada se umetničke istine shvate bukvalno, poput one alanfordovske i superhikovske da treba otimati od siromašnih i davati bogatima.

Međutim, istina je da samo bavljenje kulturom proizvodi političke efekte, proširuje ljudsku svest i čini je prijemčivom za mnoga i drugačija mišljenja, čini nas sposobnima da organizujemo uspešna društva. Zbog toga je potrebno da i političar bude kulturan. Pisac, filozof i istoričar religija Mirča Elijade u jednom je razgovoru – govoreći o prelomnim istorijskim trenucima za rumunski narod, pa i njegovim posleratnim aktivnostima u egzilu – istakao da sve što činimo u oblasti umetnosti, nauke, filozofije, ima politički uticaj, da će izmeniti čovekovu svest, udahnuti mu dašak nade. On je, kako je kazao, činio onako kako su radili Buda i Sokrat, obojica su pošla od istorijskog trenutka i  „odgovorili su na taj trenutak na jednom drugom planu i na drugom jeziku, pokrećući duhovne revolucije”.

Primer pisca Andrea Malroa, francuskog ministra kulture iz šezdesetih godina 20. veka, primer je mudrog političara koji je smatrao da je demokratizacija kulture vrlo jednostavna, da preko domova kulture treba obavljati difuziju svega onog što se radi u Parizu, gde svaki siromašni dečak može da ima kontakt sa svojom nacionalnom baštinom, kako je istakao u jednom čuvenom govoru. To znači uključivanje građana u kulturni, a tim i u politički život. Malro se zalagao za to da od francuske kulture ne bi trebalo da prihoduju samo oni koji žive u Parizu i oni koji su bogati.

Ne znamo kako bi Buda ili Sokrat rešili ovaj problem finansiranja projekata u srpskoj kulturi, odlivanje sredstava iz kulture na nedefinisana mesta, ali samo stvaralaštvo, filozofija i nauka nisu dovoljni, kako bi svaki siromašni dečak iz unutrašnjosti imao uvid u nacionalnu baštinu. Siromašnog dečaka prvo treba nahraniti.