Брига државе о избеглима и расељенима

Највећи егзодус српског живља догодио се током деведесетих година прошлог века, кад је велики број Срба с подручја Хрватске и КиМ морао да оде са својих вековних огњишта. Протерани Срби веровали су да ће се након извесног времена вратити у своје домове. Нажалост, то се није догодило. С подручја републике Хрватске протерано је више од 250.000 Срба, који су пред налетом усташких хорди морали да оставе своје куће, станове, имања... Готово три деценије њихову имовину запоселе су њихове комшије Хрвати. Српски живаљ протеран из ове државе деценијама настоји да поврати своју имовину, али у томе и даље не успева. Они који су одлучили да остану на својим вековним огњиштима, а њих је једва три одсто, третирају се као грађани другог реда.

Исту судбину доживели су и Срби протерани с подручја Косова и Метохије. Њих око 220.000 пред налетом албанских екстремиста и терориста морали су да потраже спас у централној Србији. Дуже од 25 година њихова имања запосели су Албанци, који су након протеривања уништили и спалили више од 150 цркава и манастира, уништили српска гробља и све што је српско. За протекле две и по деценије у јужну српску покрајину вратило се свега око два одсто протераних Срба. Данас је на територији КиМ, да сачува свој праг, остало тек стотинак хиљада српских душа, које живе у свакодневном страху и правом гету. Хапшења, застрашивања и пљачке готово су свакодневна појава.

Срби протерани из Хрватске и с подручја Косова и Метохије годинама су живели у колективним центрима широм Србије. У око 700 колективних центара у којима је кров над главом нашло више од 60.000 расељених и избеглих нису постојали ни најосновнији услови за живот.

Међутим, захваљујући Влади Републике Србије, Комесаријату за избегла и расељена лица и бројним донаторима из земље и иностранства, број колективних центара се из године у годину смањивао. Кад је реч о решавању стамбених проблема расељених, постигнут је велики напредак. Захваљујући изградњи станова, кућа и додели грађевинског материјала, број колективних центара се смањивао, тако да је данас на територији читаве Србије остало још само пет колективних центара, у којима живи око 130 избеглих и расељених особа.

Готово да нема града у Србији у којем нису изграђени станови за расељене и протеране с подручја Хрватске и КиМ. Примера ради, на подручју КиМ изграђен је велики број станова за интерно расељене – у Штрпцу, подно Шар-планине, у Грачаници, Лепосавићу, Зубином Потоку, Лапљем Селу... Недавно је на северу КиМ, недалеко од Звечана, изграђено насеље Сунчана долина, с око 300 породичних кућа за расељене Србе с подручја КиМ. За врло кратко време стотинак кућа насељено је српским живљем.

Све ово говори да Република Србија није заборавила на избегле и расељене Србе, који су пред налетом албанских екстремиста и усташких хорди морали да напусте своје домове.

Мирослав Тодоровић,

Београд/ Призрен