Есеји о позоришту

Данас сам, више него икад, свестан друштвеног значаја позоришта. Премда уметност и друштво већ имају сопствене динамике, циљеве и изворе, они су суштински испреплетени. Ако је тачно да политика дефинише карактер друштва кроз разматрање и толерисање идеја других људи, онда уметност пролази кроз исти процес. Можда не у директној вези са друштвом, већ на поетском нивоу.

Ово су речи редитеља Небојше Брадића из његове свеже објављене књиге есеја о позоришту „Птица на гозби: белешке о свету позоришта и свету у позоришту”. Ово редитељско сведочанство, односно промишљање уметника који живи позоришну гозбу оснажило је протеклих дана  библиотеку „Драматуршки списи“ издавачки надахнутог  новосадског „Стеријиног позорја”. Есеји су писани као Брадићева потреба да реагује на конкретне изазове свакодневице и нису оптерећени дневном употребом.

– Открио сам позориште у гимназији. Кад сам у позоришту, осећам се свој. Моје представе припадају мом животу. Мој живот је мој рад – назначио је Небојша Брадић присетивши се анегдоте из својих ранијих театарских дана:

– Једна од великих дама нашег позоришта једном приликом ми је рекла: „Ти  и позориште чините леп пар”. Био сам тада већ у четрдесетим, али су њене речи и данас начин на који осећам позориште: као брак који траје у добрим временима, али и у оним лошим.

Случај протеста против приказивања представе „Човек и оружје” по тексту Џорџа Бернарда Шоа, а у режији Џона Малковича и продукцији Националног театра „Иван Вазов” у Софији, поново је довео у питање аутономију уметничког изражавања. Наиме, тамошња екстремна десничарска партија, како наводи Брадић, спречила је публику да гледа премијеру и тражила је одговорност управе театра због тога што је овај комад постављен у Бугарској. Скандал је био велики и довео је до туче. Драма је, иначе, написана пре више од 130 година и спада у често извођена Шоова дела. Сам аутор га је сврстао у „пријатне комаде”. Данашње националисте у Бугарској озлоједила је чињеница да се радња комада дешава за време и после српско-бугарског рата 1885. и славне бугарске победе код Сливнице. „Човек и оружје” лоциран је у време сукоба малих балканских држава чијом војском командују странци: бугарску војску предводи руски официрски кадар, док српском војском командују Аустријанци. Главни јунак је Блунчли, симпатични швајцарски плаћеник у српској војсци, који у фишеклијама уместо муниције држи комадиће чоколаде... Овај „пријатни комад” раније је извођен у Бугарској, а код нас га је, присећа се Брадић,  гледао под насловом „Војник од чоколаде”.

– Била је то разиграна представа Крушевачког позоришта која је с успехом приказана на Сусретима „Јоаким Вујић”. Када бих касније помишљао на овај наслов, закључио бих да он не би био радо гледан и идеја о могућој поставци је брзо почињала да бледи. Има у случају судбине представе у Софији понешто ироније. Сви који су је гледали кажу да је ужасна: тако се у Бугарској играло седамдесетих година прошлог века. Притом, иако звучи помало наивно, текст није дирнут. То су рекли они који су бранили представу: либерални глумци, редитељи и критичари. То је демократија – не свиђа вам се, али браните уметничко дело од насиља и цензуре. Било је и другачијих мишљења. Многи су гласно питали да ли би Малкович могао да постави исту представу за Афроамериканце – каже Брадић.

Имао је прилике, додаје, да у Софији види собу у којој је као војни аташе турске амбасаде службовао Кемал Ататурк. Ту је од турског историчара из Принстона чуо причу да се 1913. године Ататурк дивио бугарској модернизацији. Будући реформатор и отац савремене Турске, гледао је представу Кармен, а после представе је рекао: „Е, сад сам схватио зашто су нас Бугари победили прошле године.”

– Одлазимо у позориште да искусимо нешто чега се или плашимо, или за чим у свакодневном животу чезнемо. Гледалац у позоришту може да се ангажује без опасности да ризикује. Ово је најважнија функција уметности у сваком друштву. Позориште је, наиме, од виталног значаја за друштво, јер нам омогућава да проживимо наше најдубље страхове, фрустрације и жеље. Баш као што нас снови одржавају у животу, тако позориште одржава друштво у животу. У позоришту желимо да уронимо у хаос. Желимо да будемо збуњени, уплашени или пуни наде. Позоришни уметник нас покреће да би нам омогућио да завиримо у наше узнемирене душе. Док се уметност бави хаосом, политика мора да се бави редом у друштву. Обе су кључне за опстанак; неопходне за живот. Граница између њих више није тако јасна. Данашњу политику веома често покрећу осећаји нелагоде и анксиозности, отпор према другом и другачијем или осећај отуђености у глобализованом свету. Уметност мора да се бави великим питањима данашњег друштва, укључујући питања идентитета, глобализације, екологије, миграције и мултикултурализма – тврди Небојша Брадић.