Eseji o pozorištu

Danas sam, više nego ikad, svestan društvenog značaja pozorišta. Premda umetnost i društvo već imaju sopstvene dinamike, ciljeve i izvore, oni su suštinski isprepleteni. Ako je tačno da politika definiše karakter društva kroz razmatranje i tolerisanje ideja drugih ljudi, onda umetnost prolazi kroz isti proces. Možda ne u direktnoj vezi sa društvom, već na poetskom nivou.

Ovo su reči reditelja Nebojše Bradića iz njegove sveže objavljene knjige eseja o pozorištu „Ptica na gozbi: beleške o svetu pozorišta i svetu u pozorištu”. Ovo rediteljsko svedočanstvo, odnosno promišljanje umetnika koji živi pozorišnu gozbu osnažilo je proteklih dana  biblioteku „Dramaturški spisi“ izdavački nadahnutog  novosadskog „Sterijinog pozorja”. Eseji su pisani kao Bradićeva potreba da reaguje na konkretne izazove svakodnevice i nisu opterećeni dnevnom upotrebom.

– Otkrio sam pozorište u gimnaziji. Kad sam u pozorištu, osećam se svoj. Moje predstave pripadaju mom životu. Moj život je moj rad – naznačio je Nebojša Bradić prisetivši se anegdote iz svojih ranijih teatarskih dana:

– Jedna od velikih dama našeg pozorišta jednom prilikom mi je rekla: „Ti  i pozorište činite lep par”. Bio sam tada već u četrdesetim, ali su njene reči i danas način na koji osećam pozorište: kao brak koji traje u dobrim vremenima, ali i u onim lošim.

Slučaj protesta protiv prikazivanja predstave „Čovek i oružje” po tekstu Džordža Bernarda Šoa, a u režiji Džona Malkoviča i produkciji Nacionalnog teatra „Ivan Vazov” u Sofiji, ponovo je doveo u pitanje autonomiju umetničkog izražavanja. Naime, tamošnja ekstremna desničarska partija, kako navodi Bradić, sprečila je publiku da gleda premijeru i tražila je odgovornost uprave teatra zbog toga što je ovaj komad postavljen u Bugarskoj. Skandal je bio veliki i doveo je do tuče. Drama je, inače, napisana pre više od 130 godina i spada u često izvođena Šoova dela. Sam autor ga je svrstao u „prijatne komade”. Današnje nacionaliste u Bugarskoj ozlojedila je činjenica da se radnja komada dešava za vreme i posle srpsko-bugarskog rata 1885. i slavne bugarske pobede kod Slivnice. „Čovek i oružje” lociran je u vreme sukoba malih balkanskih država čijom vojskom komanduju stranci: bugarsku vojsku predvodi ruski oficirski kadar, dok srpskom vojskom komanduju Austrijanci. Glavni junak je Blunčli, simpatični švajcarski plaćenik u srpskoj vojsci, koji u fišeklijama umesto municije drži komadiće čokolade... Ovaj „prijatni komad” ranije je izvođen u Bugarskoj, a kod nas ga je, priseća se Bradić,  gledao pod naslovom „Vojnik od čokolade”.

– Bila je to razigrana predstava Kruševačkog pozorišta koja je s uspehom prikazana na Susretima „Joakim Vujić”. Kada bih kasnije pomišljao na ovaj naslov, zaključio bih da on ne bi bio rado gledan i ideja o mogućoj postavci je brzo počinjala da bledi. Ima u slučaju sudbine predstave u Sofiji ponešto ironije. Svi koji su je gledali kažu da je užasna: tako se u Bugarskoj igralo sedamdesetih godina prošlog veka. Pritom, iako zvuči pomalo naivno, tekst nije dirnut. To su rekli oni koji su branili predstavu: liberalni glumci, reditelji i kritičari. To je demokratija – ne sviđa vam se, ali branite umetničko delo od nasilja i cenzure. Bilo je i drugačijih mišljenja. Mnogi su glasno pitali da li bi Malkovič mogao da postavi istu predstavu za Afroamerikance – kaže Bradić.

Imao je prilike, dodaje, da u Sofiji vidi sobu u kojoj je kao vojni ataše turske ambasade službovao Kemal Ataturk. Tu je od turskog istoričara iz Prinstona čuo priču da se 1913. godine Ataturk divio bugarskoj modernizaciji. Budući reformator i otac savremene Turske, gledao je predstavu Karmen, a posle predstave je rekao: „E, sad sam shvatio zašto su nas Bugari pobedili prošle godine.”

– Odlazimo u pozorište da iskusimo nešto čega se ili plašimo, ili za čim u svakodnevnom životu čeznemo. Gledalac u pozorištu može da se angažuje bez opasnosti da rizikuje. Ovo je najvažnija funkcija umetnosti u svakom društvu. Pozorište je, naime, od vitalnog značaja za društvo, jer nam omogućava da proživimo naše najdublje strahove, frustracije i želje. Baš kao što nas snovi održavaju u životu, tako pozorište održava društvo u životu. U pozorištu želimo da uronimo u haos. Želimo da budemo zbunjeni, uplašeni ili puni nade. Pozorišni umetnik nas pokreće da bi nam omogućio da zavirimo u naše uznemirene duše. Dok se umetnost bavi haosom, politika mora da se bavi redom u društvu. Obe su ključne za opstanak; neophodne za život. Granica između njih više nije tako jasna. Današnju politiku veoma često pokreću osećaji nelagode i anksioznosti, otpor prema drugom i drugačijem ili osećaj otuđenosti u globalizovanom svetu. Umetnost mora da se bavi velikim pitanjima današnjeg društva, uključujući pitanja identiteta, globalizacije, ekologije, migracije i multikulturalizma – tvrdi Nebojša Bradić.