Сви оператери су заузети…

Банка Поштанска штедионица унапредила је систем услуга својим клијентима. Имам код њих текући рачун на који примам пензију, треба да се „нешто мало” прилагодим новој ВИ да бих и даље могла да пратим на мом компјутеру стање свог рачуна. Упутство Поштанске штедионице је „толико лако, кратко и једноставно”, да се, по систему „паметном човеку сто речи доста”, обави док се каже: „Сви оператери су заузети, молимо вас причекајте. Време чекања је 10 минута.”

Нисам поверовала да је аутомат рекао десет минута. Сачекам, поче одбројавање, на девет... седам, шест... Код шестице је стало, никад да се макне надоле, па сам изгубила стрпљење и прекинула везу.

Послала сам им мејл. Био је, додуше, викенд, па сам у понедељак, првог радног дана, очекивала било какав одговор у вези с новонасталом ситуацијом – како да решим проблем и наставим да преко компјутера пратим стање свог текућег рачуна код њих. Одговора није било.

Све сам покушала да урадим из километарског упутства на мом компјутеру, које се појави на екрану где нас обавештавају о изменама у пријави јер досадашња није више важећа. Траже се корисничко име и лозинка. Унесем све што је било и досад, а одговор је: „Погрешно, покушајте поново”..

Назовем стручњака за рад на компјутерима који нам помаже у сличним приликама – преко једне апликације помогне нам увек „на даљински”, али овог пута нисмо успели ништа.

Каже ми он да ипак назовем Поштанску штедионицу телефоном, да објасним свој проблем. Послушала сам га и назвала. Издржала сам седам минута чекања на вези, а онда ми је пукô филм, издали ме снага и стрпљење... све време чекање уз музику с аутомата, једну исту, и сваких неколико секунди обавештење да су сви оператери заузети, да је време чекања „толико и толико минута”... и прекинула сам везу.

Не знам у чију корист иде минутажа чекања, али на мој терет свакако – ја сам назвала. Корист, да ли пола-пола, од 10 минута чекања иде „Телекому” и Поштанској штедионици, како год, на моју је штету.

Можда је требало да запуцам пешке до експозитуре Поштанске штедионице. Али подалеко ми је, оперисано ми је колено пре неколико година, крштеница ми нешто и није за такав луксуз (имам 91 годину), ту раздаљину. И тако, где си био – нигде, шта си урадио – ништа.

Лепосава Петровић,

Шабац